​ZAŠTO U SRBIJI NE POSTOJI VEČNOKRET?

​ZAŠTO U SRBIJI NE POSTOJI VEČNOKRET?

Da li ste primetili kako u srpskom jeziku ne postoji reč za perpetuum mobile? Ili pak postoji?

Sasvim je, naime, uobičajeno da se u knjigama iz fizike i još češće, u onima koje pretenduju da se bave fizikom na kakav egzotičan način, i danas navodi samo latinski naziv za uređaj koji se kreće bez ulaganja energije. Uređaj koji je, bez obzira na jezik, teorijski nemoguće napraviti pošto je to u suprotnosti i sa Prvim i sa Drugim principom termodinamike.

Jezik fizike, od njenih početaka u XVII i u naredna dva veka, sasvim nalik na filozofiju, bio je isključivo latinski. Potom su njom naizmenično dominirali francuski i nemački, sve dok u XX veku engleski nije preuzeo apsolutnu prevlast u svim fizičkim naukama. Sa buđenjem “nacionalnih” nauka pojmovi, imena veličina i fenomeni dobili su lokalne nazive (često vrlo slične i razumljive jer su iz istih latinskih korena), pa se vrlo iznimno danas koriste originalna latinska imena kao perpetuum mobile.

Fizika se u Srbiji izuzetno kasno razvila i mada je danas (uz IT i biomedicinska istraživanja) jedna od naših najuspešnijih disciplina, fizika kod nas zamah dobija u XX veku. Prva ikada održana predavanja iz fizike na teritoriji Srbije drže se tek od 1839. godine, po osnivanju Liceja, što je naša prva ustanova visokog obrazovanja koja će kasnije prerasti u Veliku školu i potom Univerzitet, i to u okviru predmeta Prirodoslovlje ili Jestastveslovlje (to je bio nesrećni slavenoserbski naziv za fiziku i druge prirodne i tehničke nauke). Ova predavanja studentima decenijama ne drže fizičari nego lekari, filolozi i filozofi jer fizičara u Srbiji tokom većeg dela XIX veka – nema.

No, zahvaljujući izvanrednom trudu lekara Vuka Marinkovića (1808-1859), profesora fizike na Liceju od 1849. do 1859. u srpski jezik su uvedeni gotovo svi danas znani pojmovi iz fizike i drugih srodnih nauka, ali i svakodnevnog života, koji je danas teško zamisliv bez pojmova iz prirodnih nauka. Budući autor prvog udžbenika iz fizike izdatog u Srbiji, obimnog i sjajno napisanog dela u dva toma pod nazivom “Načela fizike”, Marinković je za potrebe ove knjige osmislio lepe srpske nazive za pojmove kao što su težina, masa, sila, gustina, putanja i zračenje.

Njegovo ime za perpetuum mobile bilo je – večnokret. Međutim, ovaj naziv se nije održao ni u govoru, ni u literaturi. Cinik bi u tome čak mogao videti kako se u Srbiji nikada nisu pomirili sa nemogućnošću postojanja perpetuum mobile-a, pa mu ni ime nije prihvaćeno. Naravno, i neki drugi Marinkovićevi pojmovi, mahom oni koji su se oslanjali na slavenoserbska rešenja, nisu opstali i kasnije su zamenjeni drugim imenima. Takav primer je dviženje za jedan od centralnih fizičkih pojmova koji danas jednostavno zovemo – kretanje. No, zaista je zanimljivo kako večnokret nije čak dobio ni alternativno ime, mada se često koristi.

Marinković je bio impresivno obrazovan srpski lekar iz Novog Sada, koji se školovao u Egeru, Pešti, Beču i Berlinu. Kad mu je tokom revolucije 1849. u požaru nakon bombardovanja Novog Sada izgorela kuća, a on ostao bez imovine i biblioteke, sa porodicom se doselio u kneževinu Srbiju kako bi predavao na Liceju u Beogradu. Mesto profesora fizike bilo je hronično upražnjeno i pošto ga je knezu Aleksandru Karađorđeviću za to postavljenje preporučio ministar prosvete, prihvatio se posla. I na tom položaju ostao do smrti.

Po izričitom nalogu Ministarstva prosvete je 1851. napisao udžbenik za svoja predavanja “Načela fizike”, a u njegovoj pripremi je kombinovano koristio ubedljivo najbolje preglede iz fizike na francuskom i nemačkom tog doba. Knjiga je pisana ne samo za studente već i “za samouke”, kako navodi autor. Vrlo je čitka i danas, a može se lako naći i pregledati u digitalnom arhivu Matice srpske. Na fotografiji je prikazana jedna tabla sa ilustracijama iz drugog toma Načela.

Ovo delo, izuzetno važno za razvoj prvih naučnika i inženjera u Srbiji, ipak nije prva naša knjiga posvećena fizici, budući da je u Austro-Ugarskoj još 1801. Atanasije Stojkovič štampao delo “Fizika”. No, pisano na izumrlom slavenoserbskom jeziku, visokoparnim, enciklopedijskim stilom, mada istorijski bitno i danas vrlo poznato, Stojkovičevo delo ostalo je “nepročitano” i imalo daleko manje uticaja na razvoj nauke od Marinkovićevih danas podosta zaboravljenih “Načela fizike”.

[S.B.]