ISTORIJA TEHNOLOGIJE MUČENJA

ISTORIJA TEHNOLOGIJE MUČENJA

(Istorija utorkom) „Tužna je istina da najveće zlo čine ljudi koji se nikad nisu odlučili da li će biti dobri ili zli“, napisala je teoretičarka politike Hana Arent. Način mučenja i odnos prema zatvorenicima često su smatrani za merila civilizovanosti jednog društva. Jer, baš kao i bilo koja druga čoveku svojstvena rabota koja zavisi od tehnologije, i mučenje se razvijalo kroz vekove.

Obično se smatra se da je u srednjem veku, sa izumom brojnih naprava, dovedeno do zaprepašćujućeg nivoa brutalnosti. Jedna od metoda mučenja i izvršenja smrtne kazne, na primer, bilo je kuvanje živog čoveka u kotlu punom vode ili ulja.

Ovakvo mučenje i ubistvo, najčešće izvođeno u periodu od 12. do 16. veka, korišćeno je u Aziji i Evropi, i to obično javno, na trgovima. Na primer, zabeleženo je da je student Pompinjo Alđerio skuvan 22. avgusta 1556. godine na Trgu Navona u centru Rima pošto je odbijao da prihvati crkvenu doktrinu. Dve i po decenije ranije kralj Engleske Henri VIII ozakonio je kuvanje kao način izvršenja smrtne kazne, uglavnom za ubice koje su trovale ljude. Ilustracija u prilogu napravljena je 1474. i pripada seriji od 76 drvoreza koji prikazuju scene iz života ondašnjih žena.

Među “najpopularnijim” spravama za mučenje u srednjem veku bio je već vekovima poznat „zavareni bik“ – mesingana životinja u prirodnoj veličini, šuplja iznutra. U nju bi se ubacivao osuđenik na mučenje ili smrt (prethodno bi mu obično odsekli jezik), a onda bi se otvor dobro zatvarao i ispod bika bi se podložila vatra.

Dok se žrtva polako pekla, njeno vrištanje u agoniji, zahvaljujući sistemu cevi postavljenih unutar bika, zvučalo bi kao urlikanje životinje kojoj dim kulja iz usta. Legenda kaže da je zavarenog bika izmislio Grk Perilus za svog vladara, tiranina Falarisa, i ovako mu opisao spravu: „Krici će do vas dolaziti kroz cevi kao najnežnije, najpatetičnije i najmelodičnije urlikanje.“ Igrom slučaja, Perilus je postao prva žrtva svog izuma, pošto je na njemu testiran.

Kuvanje i pečenje ljudi postalo je „popularno“ u srednjem veku zbog težnje mučitelja da ne prolivaju krv nevinih ljudi – a i takvi, poput ratnih zarobljenika, mučeni su i ubijani. Među „čistijim“ metodama bilo je, na primer, lomljenje prstiju šrafovima za palčeve. Od toga ljudi nisu umirali, ali su doživljavali nepodnošljive bolove: njihov palac mučitelji bi postavljali među metalne šipke, a onda bi ih pritiskali odozgo drvenom letvom.

Na relativno sličnom principu – mučenje bez krvi – zasniva se i postolje za mučenje: četvrtasti ram koji je na svojim krajevima imao valjke i za njih zavezane kanape. Žrtvu bi položili na postolje, a ruke i noge bi joj vezali za kanape. Kada bi valjci počeli da se okreću, kanap bi im povlačio i tegljio ekstremitete – sve dok im se ne dislociraju zglobovi ili potpuno iščupaju ruke i noge.

Tegljenje ekstremiteta često se radilo vešanjem za ruke, ali i „četvrtinanjem“ pomoću konja, tako što bi se ruke i noge mučenika vezale za četiri konja i razvlačile na četiri strane.

Bez puštanja krvi mučilo se i „viljuškom za jeretika“ – ovaj oštar metalni predmet, nalik viljušci, vezivan je kanapom oko vrata žrtve i nameštan tako da je oštar vrh bode tačno na prelazu između vrata i brade, a suprotna ivica bode u grudi. Žrtva je mogla tek plitko da diše ili eventualno kaže nekoliko reči – ako se od nje očekivalo priznanje ili informacija.

Stravičan užas među osuđenicima izazivala bi sama pomisao na spravu čiju su upotrebu pripisivali španskoj inkviziciiji – Judinu stolicu (ili Judinu kolevku), mada je ona korišćena i u Italiji, Nemačkoj, Francuskoj… Ova visoka stolica umesto ravnog sedalnog dela ima oštar vrh na koji bi sela žrtva. Ujedno bi bila vezana za vrat, a mučitelji su je kanapima postepeno povlačili nadole i nabijali na vrh stolice.

Uz „jednostavne“ tehnike kao što je, na primer, nabijanje na kolac ili sečenje testerom na dva dela, među najstravičnije metode mučenja spadaju i stolica za ispitivanje – potpuno obložena tankim ekserima koji se zabijaju u kožu, kojoj pomalo nalikuje i „gvozdena devojka“, što je sprava nalik kovčegu u kojoj mučenik ne leži, već stoji uspravno. Kada uđe u kovčeg i za njim se zatvore vrata, dugi oštri šiljci zariju mu se grudi, oči i leđa, ali ne pogađaju vitalne organe pa žrtva danima umire u najvećim mukama.

Granice čovekove mašte, čak i kada je u pitanju mučenje drugih – bilo krivih ili nedužnih ljudi – nedokučive su. Nakon evolucije koja je trajala milionima godina, čovek je i dalje ostao jedina životinja koja ubija iz sporta i koja muči radi zabave. Čak i danas malo šta se promenilo – u poređenju sa 14. vekom jedina promena je ta da postoji uređaj koji može da reprodukuje toliko glasan zvuk da izluđuje, kao i najlon kojim se može vrlo verno simulirati davljenje.

(M. Đ./ Prema tekstu za Elementarijum istog autora)

—–
Foto: Drvorez iz 1474, Wikimedia