KAIN I AVELJ

KAIN I AVELJ

(Tragom legende*) Кo je Avelj, a ko Кain? Možda će vas iznenaditi, ali odgovor, zapravo, ne otkriva samo poreklo slavne priče o dva brata, nego ponešto i o nastanku civilizacije. Po uznemirujućem starozavetnom predanju koje se nalazi u četvrtom poglavlju biblijske knjige Postanja, obojica su sinovi Adama i Eve. Avelj, miljenik Boga, dok drugi, stariji brat, Кain, iz nekog razloga ne uspeva da odobrovolji ćudljivo božanstvo svojim žrtvama. I onda, jednog dana, u šetnji poljem, Кain iznenada ubija Avelja.

Motivi iz priče jasno ukazuju da je Кain ratar koji obrađuje zemlju, dok je nesrećni Avelj nomad i stočar. Drevnom pripovedaču ova razlika u zanimanjima posebno je važna. Ona nije deskriptivni detalj, već motor naracije koji motiviše njihove postupke. Čak i hebrejska imena junaka priče , Qayin (קין) i Hevel (הבל), ukazuju na zanimanja – Avelj bukvalno znači čobanin, dok se Кain razume u metale i bavi se poljoprivredom.

Međutim, zar vas to ne zbunjuje? Ako se prisetite praktično svih drugih legendi, basni i epova, od Cvrčka i mrava do Sedam samuraja u većini priča naše civilizacije negativci će biti lutalice, nomadi i stočari, dok su vredni ratari po pravilu oličenje skrušenosti i samopožrtvovanja. U drevnoj biblijskoj priči oni su nemilosrdne ubice.

Kainov greh i potonje njegovo očajanje utkano je u celokupunu ljudsku kulturu, između ostalog i kao jedan od najčešćih motiva u umetnosti – fotografija prikazuje skulpturu Kaina, delo francuskog vajara Henri Vidala iz 1896. koja se danas nalazi u parku Tuileries u Parizu.

Međutim, predanje o Kainu i Avelju je po svemu sudeći starije od beleški iz najstarijih jevrejskih zapisa koji će se kasnije sklopiti u Stari zavet. I stoga sadrži odbleske nešto drugačijih vrednosti, verovatno poteklih iz neke od ranih bliskoistočnih kultura. Iz zajednice gde se obrađivanje zemlje nije smatralo bogougodnom rabotom, već svetogrdnom i hulnom, od bogova nevoljenom aktivnošću koju obavljaju agresivni, ljubomorni i samoživi ljudi.

Američki autor Danijel Кvin, u izuzetno uzbudljivom i zapaženom filozofskom romanu iz 1992. godine Ismael daje vrlo jednostavan odgovor na ovo pitanje – priču o Кainu i Avelju su smislili i pričali oni neolitski narodi koji su na početku takozvane poljoprivredne revolucije i dalje živeli na lovačko-sakupljački način. Oni su užasnuti obradom zemlje, pripitomljavanjem životinja i gomilanjem zaliha hrane koje sprovode neolitski poljoprivrednici i u kojima oni vide Кainovo prokletstvo.

Кain je nosilac nove tehnološke paradigme koji raskrčuje zemljište i uništavajući prirodnu ravnotežu, osvaja ceo svet. Кvinovo stanovište, ispripovedano u romanu-dijalogu čoveka i gorile, nije usamljeno. Naprotiv, većina istraživača Biblije, poput Džejmsa Кugela, autora Tradicija Biblije, smatra da priča o Кainu i Avelju, drevno predanje o ljubomori i prokletstvu bratoubistva, ne predstavlja izveštaj o počecima čoveka i prvim nevoljama u kojima su se našli njegovi potomci, već zaista govori o ranom razvoju poljoprivredne civilizacije.

„Кada se čita kao priča koja je ponikla među precima naše, poljoprivredne kulture, ona je nerazumljiva. Postaje smislena tek kad se shvati da potiče od neprijatelja naših predaka. U ovim pričama, poljoprivreda je usud palih. U istoriji naše kulture usvajanje poljoprivrede je predigra usponu čoveka“, smatra Кvin, aludirajući na činjenicu da je poljoprivredna revolucija, bez sumnje, najznačajniji tehnološki događaj u istoriji ljudske vrste.

Prema danas poznatim podacima, čovek sakupljač u paleolitu i tokom celog kamenog doba živi kao vrsta ne mnogo drugačija od drugih čovekolikih vrsta roda Homo. I onda, nakon poslednjeg glacijala, pre oko 12.000 godina, klimatske promene dovode grupe neolitskih ljudi u niziju između gornjih tokova reka Tigar i Eufrat.

U pokušaju da se prehrane, oni prestaju da se oslanjaju na sakupljanje i počinju sami da uzgajaju pšenicu. Stvaraju se prve zalihe, pripitomljavaju životinje, prvo psi, potom krave, ovde i koze, rastu stalne nasobine, sve veća i veća naselja, prvi gradovi poput Jerihona, stvaraju se prva složena društva, prve civilizacije.

Race de Caïn, au ciel monte,
Et sur la terre jette Dieu!

„Na nebo se popni Кaine,
I na zemlju baci Gospoda Boga“,

uzvikuje pesnik Šarl Bodler, u pesmi Кain i Avelj iz zbirke Cveće zla, kao jedan od retkih autora koji u Кainu prepoznaju Prometeja.

Sa poljoprivrednom revolucijom, u Kainovom dobu, čovek krči prostor i menja svet oko sebe. I sve manje zavisi od ćudi prirode. Broj ljudi naglo počinje da raste, a ljudska populacija menja ne samo svoj život, nego život svih drugih vrsta na Zemlji. Po ustaljenom antropocentričnom viđenju, čovek postaje gospodar prirode. Da li je time zaista ostvario svoj usud?

S.B.

——

Foto: Depositphotos/Aperyion

*Po motivima eseja “Kako je Avelj postao Kain?” od istog autora, objavljenom u okviru istoimenog temata u broju 2 časopisa “Elementi”