KOLIKO ROBOVA IMATE?

KOLIKO ROBOVA IMATE?

(Istorija utorkom) Bez savremenih mašina, jedno prosečno, gotovo siromašno domaćinstvo u Srbiji moralo bi da angažuje bar 50 robova kako bi održalo privid života koji danas vodi.

Samo za proizvodnju one količine hrane koju danas u proseku pojede sedam miliona Evropljana, koliko ih živi u zemlji veličine Srbije, bez mašina za obradu zemljišta i potonju preradu namirnica, bilo bi potrebno oko 70 miliona ljudskih robova.

Zamislite sada državu sa 77 miliona stanovnika gde je svaki deseti čovek slobodan, dok ostalih devet žive potpuno obespravljeni, gladni i mučeni, često vezani i potpuno ovisni od gospodara, osuđeni na težak rad do smrti.

Čak civilizacije u Antici bile su bolje izbalansirane. Pre dve hiljade godina, neposredno nakon propasti rimske Republike, kad je Rim pod Oktavijanom Avgustom obuhvatao i Cisalpinsku Italiju, na području imperijuma živelo je sedam i po miliona ljudi – od toga je građanska prava uživalo 4.500.000 Rimljana, dok je uz njih živelo 3.000.000 robova.

Svi ovi robovi, neophodni da se održi rimski život, nemaju ni privatna, ni politička prava. Na drugoj strani, rimski građanin, na primer jedan patricij, nosi purpurnu traku na beloj togi i učestvuje u radu Senata, poseduje imovinu od oko milion sestercija, udobnu vilu na Palatinu, Celiju ili Velabrumu sa oltarom i maskama predaka, kao i bar još sedam do deset imanja u unutrašnjosti i na morskoj obali.

Za jednog patricija radi više stotina robova. On odlučuje o životu i smrti svakog od njih, dopušta im da žive u zajednici sa drugim robom ili robinjom, ali bez prava na venčanje (takozvani contubernium), oslobađa ih ili usmrćuje, hrani i odeva po nahođenju, koristi za sticanje prihoda i raspolaže na isti onaj način na koji moderan čovek tretira svoje mašine.

Kako ističe francuski istoričar Žan-Noel Rober, u antičkom dobu na robovima počiva skoro sva proizvodnja. U Starom Rimu robovi nisu samo za patricije – sasvim je prirodno stanje u kome građanin, ma kako bio bogat ili siromašan, nikada ne treba da radi i da sve poslove za njega obavljaju robovi.

Fizički rad, u rimskom poimanju sveta, moralno degradira ličnost. No, rimski je rob uglavnom deo dobro organizovanog domaćinstva i život mu nije onako užasan kakav je mogao biti život robova u varvarskom svetu.
Mada o njemu učimo iz grčkih i rimskih izvora, ropstvo je prirodna pojava ne samo oko Mediterana, koje njegovi gospodari Rimljani nazivaju naše more (Mare nostrum), nego na čitavoj planeti. Optimistične su procene da u ovo doba više od 50 odsto ljudske vrste čine robovi.

Do desetog veka robovima trguju Vikinzi i ruski trgovci koji ih dopremaju na Balkan. Robove prodaju i Mongoli i svi srednjeazijski narodi. Bagdadski kalifat doprema robove iz Venecije i Marselja. Istovremeno, muslimanski trgovci karavanima kroz Saharu dopremaju robove iz srca Afrike, a procenjuje se da na ovaj način u Evropu stiže oko 14 miliona robova.

Stanje se neće mnogo promeniti ni u narednim epohama, u Srednjem i Novom veku, a nažalost, robovlasništvo ni danas nije sasvim izumrlo. Međutim, prema podacima američke organizacije Free the Slaves, u ovom veku samo oko 0,5 odsto svetske populacije živi u nekoj vrsti ropskog položaja.

Raznovrsni su istorijski procesi doveli do toga, ali su bez sumnje, njihovo oslobađanje omogućile – mašine. One su, naime, od ljudi preuzele ono što je milione držalo u lancima – fizički rad.

Izuzetna efikasnost termodinamičkih mašina, kao i kaloričnost goriva koja koristimo za njihovo pokretanje, pokazala su se daleko više opravdanim od upotrebe sirove ljudske snage. Prema proceni irske Fondacije za održivu ekonomiju (FEASTA), jedan čovek mora da radi četiri pune godine da bi ostvario rad koji će izvesti jedan pun rezeorvar automobilskog goriva.

Fotografija duge ekspozicije prikazuje ulicu u Rimu kojom prolaze automobili ispred antičkog Koloseuma.

(S. B. / Prema tekstu istog autora za Elemente broj 4)

—–

Foto: Depositphotos/Zoooom