TITANIK

(Reprint*) Ove nedelje navršava se i 111 godina od najpoznatije pomorske nesreće svih vremena – potonuća koje je ostalo ne samo uvek aktuelna, nego i jedna od najzanimljivijih priča svih vremena, iz koje još uvek učimo. Naime, u noći, 15. aprila 1912, “nepotopivi” RMS Titanik je na dno Atlantika za sobom odvukao 1514 putnika i članova posade.

Pun vek kasnije, broj izmišljenih junaka koji tonu u knjigama, filmovima i stripovima o Titaniku prevazilazi za celih 17 broj ljudi koji su zaista nastradali kada je stvarni brod potonuo na liniji između Sauthemptona i Njujorka.

Ceo slučaj je odavno postao arhetip, a sam naziv broda, Titanik, prerastao je u sinonim za potonuća svih vrsta. No, zašto se ovaj događaj toliko urezao u kolektivno pamćenje i tako snažno se izdvojio od drugih sličnih što pomorskih, što drugih saobraćajnih nesreća?

Titanik ima sve elemente dobre priče, od kojih su gotovo svi s vremenom postali opšta mesta. Ovaj za svoje doba zaista fantastičan brod, uzgred proglašavan za “nepotopiv”, tone bukvalno na svom prvom putovanju od Evrope do Amerike. Kapetan Edvard Smit odlazi na dno zajedno sa brodom za koji je verovao da mu led ne može ništa. Dok brod tone u severni Atlantik, grupa od osam muzičara na palubi svira “Nearer, My God, to Thee”.

Osim jedne od prvih upotreba Morzeovog pozivnog signala SOS, koji se koristi od 1909. godine, slučaj već u svoje vreme šalje i brojne druge poruke, a najpre onu o aroganciji industrijskih magnata i moći koja je očas otišla na morsko dno nakon gotovo bezazlenog sudara sa jednim ledenim bregom.

Pre imena koj će postati „zloglasno“, brod je nosio radni naziv Brod 401. Sa kasnijom oznakom RMS, Royal Mail Ship, brod Titanik je bio jedan od onih koji su sa Kraljevskom poštom imali ugovor o prenosu pošte. No, on je, pre svega, luksuzni putnički brod.

Izgrađen je u Belfastu između 1909. i 1911. u brodogradilištu “Harland i Vulf”. Ovo je brodogradilište imalo ugovor sa kompanijom “White Star Line”, inače u vlasništvu magnata J. P. Morgana, koja je u prevozu putnika vodila trku sa u to doba sve većom konkurencijom.

Titanik je brod iz serije koja predstavlja zenit upotrebe parnih mašina u pomorskom transportu. Sa idejom da se poveća broj putnika na uštrb brzine koju su nudile druge kompanije kao svoju prednost, “White Star Line” je u seriji Olimpik izgradio tri gigantska broda, a pored Titanika u ovu klasu spadaju RMS Olimpik i RMS Britanik. Ovi brodovi su imali ogromnu snagu, od čitavih 46.000 konjskih snaga, nosili su okeanom hiljade tona i bili pokretani ogromnim parnim cilindrima.

Od samog početka, priča o Titaniku nosi jaku socijalnu komponentu. Na njemu su tokom njegove prve i jedine plovidbe putovali neki od najbogatijih ljudi na svetu tog doba. Između ostalih, milioneri Džon Jakob Astor, Bendžamin Gugenhajm i Isidor Štraus.

No, dok su na gornjim od 11 paluba Titanika boravili najveći industrijski magnati, u drugoj i trećoj klasi su okean prelazili ubedljivo najsiromašniji emigranti iz Irske, Norveške i drugih delova Evrope, tragajući za srećom u Njujorku, gradu nade.

Na kraju, tokom potonje tragedije, priču o socijalnom udesu je začinio i selektivni način spasavanja, koji je osim po geslu “prvo žene i deca” sprovođen i logikom “prvo bogati po siromašni”, što je dovelo do toga da nastrada mnogo više putnika u trećoj (24 odsto preživelih) nego u prvoj klasi (62 odsto preživelih).

Ono što potonuće Titanika čini tako upečatljivim nije samo njegova priča, već i to što on predstavlja – simbolički završetak jedne epohe. Sam brod je, po svojim karakteristikama, veličini, snazi i opremljenosti bio bukvalno tehnički vrhunac industrijske revolucije. Kao što je eksplozija cepelina Hindenburg najavila kraj međuratne ere, a tragedija u Černobilju ukazala na krah komunizma, Titanik je, u osvit Prvog svetskog rata, najavio novu eru.

Titanik je isplovio iz Sauthemptona u Engleskoj 10. aprila 1912, da bi istog dana u Šerburu u Francuskoj pristao i ukrcao putnike. Dan kasnije, 11. aprila, pristao je i u Irskoj, u luci Kvinstaun, a potom je zaplovio na višednevnu plovidbu ka Halifaksu i na kraju ka Njujorku u Americi. Ploveći ledenim, ali kristalno mirnim severnim Atlantikom, proveo je pet bezbrižnih dana na otvorenom okeanu.

U noći između 14. i 15. aprila, oko 23 časa, more je i dalje bilo mirno, mada hladno, a većina putnika već je spavala. Kada se sa palube začulo: “Ledeni breg tačno ispred!”, komanda je naglo promenila kurs kretanja broda. No, za manevrisanje je trebalo nešto vremena, a već je bilo prekasno.

Četiri sata kasnije, nakon drame koja biti prepričavana pun vek, RMS „Titanik“ je potonuo u vodeni ambis dubok 3784 metara.

—

Tekst: Slobodan Bubnjević / Marija Đurić

Ilsutracija: Potonuće Titanika, grafika iz 1912. / Willy Stöwer: Der Untergang der Titanic