ONI KOJI MISLE BRZO
Nezadovoljni ste? Sobom, poslom, okruženjem, pratiocima na Tviteru, zemljom u kojoj živite, vlašću koju ste izabrali? Stvari su prebrzo krenule tamo gde ih niste očekivali? Čini se da neke odluke koje ste doneli nisu bile najpametnije? Opustite se – u ovoj priči vam neće biti ponuđeno nijedno rešenje. Kao što neće ni u mnogim drugim, uostalom. Hajde zato da iskoristimo sledećih pet stotina reči da na kratko promenimo perspektivu.
Milion godina pre ove. Era je kenozoika, kontinente nastanjuju veliki i mali sisari, vunasti mamuti, ali i prve žirafe, jeleni i medvedi, svet prekriva trava, a nebom lete ptice i slepi miševi. Razvijeni iz iščezlih primata koji su prvi hodali na dve noge, australopitekusa, na svet jedna za drugom dolaze vrste novog roda Homo – paratropusi, homo antekestori, erektusi i hajdelbergusi – od kojih će se stotinama hiljada godina kasnije, u završnici poznate evolucije, razviti neandertalci i homo sapijensi, budući gospodari sveta.
Pleme hominina bojažljivo traga za hranom. Turovi, prvi preci moderne, indijske krave, napasaju se u mirnim krdima, ali svet je ipak opasno mesto – iz sumraka vrebaju divlje zveri kao što je smilodon, nemilosrdni, sabljozubi tigar. Spore i dvonoge, ograničenih čula, previsoke i lako uočljive u savani, jedinke roda Homo za grabljivce su očigledno lak plen.
Smrtnoj opasnosti izmiču samo oni hominini koji odluke donose ne časeći časa, brzo, na osnovu letimičnih poređenja i vrlo malo signala. Strašljivci koji brzo misle preživljavaju. Njihove kao bljesak brze odluke, naivni strahovi, verovanja i predrasude, očuvaće vrstu i rod, posaditi seme jednog brzog, linearnog zaključivanja čiji plodovi u modernom, eksponencijalnom svetu postaju sve gorči.
Proces je, naravno, nepovratan. Vreme i klima su takođe nemilosrdan neprijatelj ljudskih predaka. Prirodne nepogode ubijaju do poslednjeg člana sve one populacije koje ne uočavaju pravilnosti prirodnih ciklusa i nespremno dočekuju poplave, suše i ledene nepogode. Hrana je nedostupna i teško se nalazi za sve one koji ne ugrabe pravi trenutak.
Izbirljivci ponekad ipak prolaze bolje – pojedino sasvim jestivo rastinje ubrzano stvara osip, nepodnošljiv svrab, dijareju, krvarenje i smrt. Naoko po sebi, neke obične životinje, ali i neka mesta su smrtonosna, močvare i vlažne šume “izazivaju” užasne bolesti. No, oni koji misle brzo i brzo odlučuju – oni žive.
Upravo zato američki nobelovac i autor izvanredne knjige “Misliti brzo i sporo” Danijel Kaneman naziva ljudski mozak “mašinom koja skače u zaključke”, pozivajući se na šalu jednog komičara. Zajedno sa Amonom Tverskim, Kaneman je postavio model po kome ljudi imaju dva sistema mišljenja – spori, dubokomisleći, i brzi, evolucijom razvijen, za donošenje odluka u opasnim situacijama, koji je izvor brojnih predrasuda i logičkih grešaka.
Nije, zapravo, lako donositi spore, mudre, dugoročne odluke jer su one evolutivno neopravdane – kako preživeti do sutra ako gledamo suviše u budućnost. Ova se pojava precenjivanja vrednosti onog što je sada u odnosu na ono što će tek doći na engleskom naziva hyperbolic discounting, a glavni je razlog zašto ljudi ne investiraju u budućnost na vreme, iako im malo izdvajanje donosi mnogo decenijama kasnije.
Slična ekonomska predrasuda se naziva sunk-cost i objašnjava zašto se svi čvrsto držimo nečeg u šta smo mnogo uložili iako je savršeno jasno da je to bila loša ideja. Mnoge kompanije i države, Srbija na primer, ne odustaju od pojedinih ideja, projekata ili planova, uprkos tome što je postalo sasvim jasno da su neodrživi. No, ova predrasuda objašnjava i neke naše vrline, takođe istinski ljudske – zašto ljudi ostaju u vezama tokom kriza ili zašto ne napuštaju zajednicu kad joj ide mnogo loše.
S.B.*
—–
Ilustracija: Depositphotos/Huza
*Po motivima eseja “Mračni eksponencijalni svet” od istog autora
Ovu i druge priče možete čitati i na www.naukakrozprice.rs