KOMPJUTER KOJI JE ODVEO LJUDE NA MESEC

Godina 1969. Dok se na Zemlji vrše poslednje pripreme za istorijski TV prenos sletanja Apola 11, lunarni modul Eagle nalazi se na 110 kilometara od površine Meseca, a astronauti koji su u njemu, Nil Armstrong i Edvin Oldrin u dramatičnom razgovoru sa bazom u Hjustonu donose odluku da li nastaviti misiju. U 102. satu i 38. minutu od lansiranja, 20. jula, na monitoru računara pali se žuti taster pokazujući grešku 1202.

Armstrong zabrinuto izveštava Hjuston: “Program Alarm.”

“Nama izgleda u redu”, odgovara Djuk iz Hjustona.

“To je 1202”, kaže Armstrong.

“Šta je to? Daj mi podatke sa radara. Pročitaj mi šta je taj alarm”, zahteva od Oldrina.

Jedanaest sekundi tišine.

Armstrong i Oldrin se pitaju da li je njihova misija okončana pred samim ciljem zbog preopterećenja kompjutera. Isto se pitaju i kontrolori leta u bazi u Hjustonu. Najzad, odluka je doneta.

“Prijem”, javlja se Hjuston. “Status za taj alarm je – nastavi”.

“Prijem”, odgovara Armstrong.

Računar koji je odveo ljude na Mesec (AGC, Apollo Guidance Computer), imao je RAM od četiri kilobajta što bi se moglo uporediti sa memorijskim kapacitetom računara koji su u malim serijama proizvođeni na samom početku osamdesetih godina i prethodili čuvenom Komodoru 64.

Za potrebe Apolo programa hardver ove mašine je dizajniran i konstruisan kroz saradnju sa pet kompanija, između ostalih i Rejteon iz Masačusetsa, koja je i danas uspešan proizvođač vojne opreme, a softver je rađen u laboratoriji “Čarls Stark Drejper” na Tehnološkom institutu u Masačusetsu (MIT, Massachusetts Institute of Technology). Prvi softveraš zaposlen na ovom zadatku bila je mlada kompjuterska programerka Margaret Hamilton. Pod njenim rukovodstvom napisan je kod za komjuter koji je odveo ljude na Mesec, a fotografija u prilogu upravo prikazuje Margaret i kod za Apolo kompjuter.

U slučaju da “padne” sistem Apolo kompjutera, korisnik je mogao da se vrati zadatku koji je bio u toku i sačuva najvažnije informacije. Za razliku od današnjih procesora koji operacije izvršavaju kroz takozvani multitasking metod podelom zadataka na delove koji se paralelno izvršavaju, ovaj kompjuter je izvršavao zadatke jedan po jedan. Pri tom, sledio je listu prioriteta, izvršavajući najpre najvažniji, a potom manje prioritetan zadatak. Dva kontrolna programa raspoređivala su zadatke na “izvršnu listu” i “listu čekanja”. Druga je mogla da procesuira devet kratkih zadataka čije izvršenje nije zahtevalo više od četiri milisekunde. Svi poslovi koji su zahtevali više vremena prosleđivani su na “izvršnu listu” sa sedam zadataka. Kontrolni programi su na svakih 20 milisekundi ažurirali liste.

Zahvaljujući tome, kompjuter je bio u mogućnosti da izvrši kritične zadatke čak i kad su u sistemu ili softveru postojojali problemi. Upravo takva situacija se desila sa pomenutom greškom 1202, koja se pojavila u trenutku kad je lunarni modul Eagle počeo da sleće. Ona je označavala nedostatak memorije, a javila se zbog neočekivanog broja podataka o položaju modula, koji su u tom trenutku počeli da pristižu. Na sreću, kompjuter je bio programiran tako da na njih gleda kao na podatke od sekundarne važnosti, pa ih je ignorisao zarad izvršavanja važnijih zadataka.

No, Armstrong i Oldrin to nisu znali. Odluku o tome da se misija nastavi uprkos grešci doneo je dvadesetšestogodišnji Stiv Bejls, ekspert za sistem navođenja lunarnog modula u Kontrolnoj sobi. Tokom kritičnih 11 sekundi, Bejls se prisetio kako se taj alarm uključivao i tokom simulacije. “U kontrolnom centru, sve što traje duže od tri sekunde, traje predugo”, kasnije je rekao, objašnjavajući kako je doneo odluku da se misija nastavi. Kontrolor misije preneo je astronautima Bejlsovu poruku da ignorišu grešku, a iako se ona u narednih par minuta ponovila nekoliko puta, kompjuter je svaki put restartovan i pokrenuti su potrebni programi.

(S.B. /M.Đ. /Vreme)

—–
Foto: NASA/MIT MUSEUM