ČITANjE U SEBI

ČITANjE U SEBI

Julije Cezar. Potomak drevne porodice Julija, bivši rimski konzul, pontifeks maksimus, političar i vojskovođa, omiljeni vojskovođa, imperator kome Senat iz godine u godinu prepušta sve više moći i diktator Rima. Ono što Cezara čini jedinstvenim, osim fantastičnih ratnih i političkih uspeha, jeste da je zapravo jedan od retkih ljudi Antike za koje pouzdano znamo kako su umeli da čitaju i u sebi. Ova božanska veština, sposobnost da se tekst pogleda i pročita bez glasa, da niko drugi to ne čuje, u nekoliko prilika daje Cezaru značajno preimućstvo nad suparnicima.

Većina njegovih savremenika po svemu sudeći napisane tekstove ili sluša ili čita naglas. Mada će u istorijskom filmu, romanu ili kakvoj drugoj predstavi iz Starog sveta, junaci često ovlaš pogledati depešu, razmotati papirus ili pergament, a potom ih pročitati bez mrdanja usnama, takva slika je anahrona – u antičko doba je najverovatnije bila retkost.

Istraživači istorije teksta više od jednog veka smatraju da je čitanje u sebi veština koja je karakteristična isključivo za ljude modernog doba. Danas je čitanje svakodnevna, lična, a često i usamljenička praksa, dok se u Antici, kao i gotovo sve drugo što je danas privatno, poput iskazivanja vere, straha i mržnje, odvijalo javno, na trgu ili forumu.

Međutim, to pitanje nije sasvim zaključeno i još uvek je predmet silnih akademskih rasprava. Prvu vest o čitanju u sebi u nauci je obznanio ugledni nemački klasični filolog Eduard Norden (1868-1941) koji će 1898. zaključiti da ljudi Antike verovatno nisu bili u stanju da čitaju u sebi.

Američki autor Pol Saenger u izdanju Univerziteta Stenford 1997. godine objavljuje značajnu knjigu (nažalost, neprevedenu kod nas) “Space Between Words: The Origins of Silent Reading”, u kojoj razmatra tehnologije kojom su klasični tekstovi beleženi. Naime, ljudi Starog sveta nisu poznavali današnju interpunkciju i još važnije – pri pisanju nisu koristili razmak između reči. Razmak će tek u sedmom veku otkriti prepisivači u manastirima Irske, a tehnika će se proširiti Evropom do kraja devetog veka. Sa otkrićem razmaka, čitanje postaje mnogo jednostavnije. Zato razvoj pismenosti i tehnika kojima se tekstovi zapisuju, kao i potonje otkriće štampe, dovode do omasovljenja veštine čitanja u sebi. I posledično, promene poimanja spoljnog i unutrašnjeg sveta.

Pitanje razmaka je, inače, povezano sa čitanjem naglas još u psihološkom eksperimentu iz 1962. godine u kome se ispostavilo da ispitanici nisu bili u stanju da čitaju tekst bez razmaka, a da pri tom ne subvokalizuju. Kako, uostalom, uopšte čitati tekst gde reči nisu razdvojene razmacima?

Pokušajte:

Danaspouzdanoznamodamoderničitalacuvežbandaprepoznajerečiokompratitekstibezvokalizacijemupripisujeznačenje…

Čovek Antike je, međutim, prinuđen da čita tekst na ovaj način, bez razmaka. Da li je pritom u stanju da to radi bez glasa? Izvesno je da pojedinci, miljenici bogova poput Julija Cezara, jesu vladali tom sposobnošću.

(S.B./Elementi)

—–

Ilustracija: Violetkaipa/Depositphotos