DUGA RUKA STATISTIKE

DUGA RUKA STATISTIKE

Prema poznatoj štreberskoj anegdoti, statističar se udavio u jezeru prosečne dubine pola metra. Francuskinja Žana Kalman je zato poživela punih 122 godine, od 1875. do 1997. godine i otišla u istoriju kao jedna od najdugovečnijih ljudskih osoba koje su ikada rođene na planeti Zemlji. I to, mimo svake statistike. Živela je u Arlu i zbog dugovečnosti bila zvezda medija i medicinskih studija – navodno se hranila maslinovim uljem, vinom i čokoladom (jela je kilogram čokolade nedeljno).

Lokalni notar Andre Fransoa Refre verovao je davne 1965. u statistiku koja je tada govorila da žene u Francuskoj žive 74 godine. Notar je sa Žanom Kalman (u to doba već u dubokoj starosti, sa punih 90 godina) sklopio ugovor o doživotnom izdražavanju – u zamenu za njen stan do kraja njenog života će joj isplaćivati naknadu u vrednosti od 330 evra.

Ispostaviće da to i nije bio neki plan – notar je sklopio doživotni ugovor sa osobom koja će postati najdugovečnija Francuskinja ikada. Narednih 30 godina, plaćao je stan u koji se nikad nije uselio, a nakon njegove smrti 1995. godine, mesečno izdržavanje za staricu isplaćivali su notarevi naslednici.

Slavni primer, koji navodi i Bil Brajson u svojim knjigama, pokazuje kako statistika, kad se primeni na pojedinačne slučajeve, može da omane na sasvim bizaran način. Međutim, statistika je itetkako pouzdano oruđe i to ne samo kad fizičarima pomaže da razumeju „srednje ponašanje“ velikog broja molekula u termodinamičkom gasu, nego i u svakodnevnom životu.

Britanska profesorka Hana Fraj sa Univerzitetskog koledža u Londonu u članku „What Statistics Can and Can’t Tell Us About Ourselves“ za poslednji broj uglednog časopisa Njujorker piše kako „uprkos ograničenjima, statistika igra centralnu ulogu u svetu društvenih procesa“.

Statistika, naime, često ukazuje na „nevidljiva pravila“ – ona koja je nemoguće razlučiti kad posmatrate pojedinačne slučajeve, ali koja se stabilno održavaju kad se dođe do velikih brojeva. Možda niste obratili pažnju, ali u naše, moderno doba, zapravo računate sa tim da statistika dobro pogađa i kod pojava koje su potpuno neočekivane.

Tako broj hitnih slučajeva u Urgentnom centru prepoznatljivo raste za praznike, broj vozila na beogradskim ulicama uvek skače petkom popodne, a broj rođenih beba u nekom porodilištu menja se po uvek istom pravilu. Policija na osnovu uvida u statistiku može da predvidi čak i to koliko će biti kafanskih tuča i razbijenih glava, pa i koliko će pijanih vozača sesti u vozila neke večeri.

Stabilnost ovakvih brojki deo je motivacije za poslednjih godina izuzetno popularno istraživanje velikih skupova podataka, takozvanu Big Data analizu (koja prerasta u naučno-tehnološki kult).

Belgijski matematičar Adolf Kutle, astronom i naučnik koji je smislio indeks telesne mase, prvi se u 19. veku upoznao sa pouzdanošću statistike kriminala. Analizirajući podatke o zločinima, koji su počeli da se prikupljaju i klasifikuju deceniju ranije, Kutle je zapanjeno primetio ono što je nama danas gotovo sasvim uobičajeno – da je broj ubistava u nekoj oblasti sasvim isti svake godine.

Kutle je zapazio kako se broj ubistava, silovanja i pljački održava nezavisno od rada policije i sudova, nazivajući to „zastražujućom tačnošću sa kojom se zločini ponavljaju“. Kao preteča takozvane socijalne fizike, Kulte je pokušavao da ustanovi ovakva skrivena pravila i za razne druge društvene fenomene.

Jasno je da smrt – kob koja je više pojedinačna od svega u ljudskom životu – uvek i za svakog dolazi na jedinstven način, u konkretnim porodičnim i zdravstvenim okolnostima. Međutim, kad se posmatra kolektivno, onako kako je Kutle posmatrao zločine, kroz statistiku, smrt takođe postaje sasvim predvidljiva – može se sa potpunom preciznošću reći koliko će ljudi umreti u nekom gradu ili zemlji za godinu dana. Kad se ta brojka u nekoj godini promeni to govori o vanrednoj situaciji – kakvoj epidemiji, ratu, kolapsu ili pak čudnom poboljšanju kvaliteta života. No, kada će smrt doći u nekom pojedinačnom slučaju, kao što pokazuje primer Kalmanove, ne može se reći.

Prema spisima iz Šipman istrage, koja je iznova otvorena 2003. godine, najubitačniji britanski serijski ubica uhvaćen je upravo zbog statističkih neslaganja. Naime, u bolnici Bruk od crvene opeke koja se nalazi u predrgađu Mančestera, doktorka Linda Rejnolds posumnjala je u statistiku kućnog lekara Harolda Šipmana – njegovi pacijenti, a posebno starice, umirali su daleko, daleko češće nego u slučaju drugih lekara.

Doktorka Rejnolds je slučaj prijavila isledniku, a istragu je vodio DI Dejvid Smit. On isprva ništa nije mogao da učini sa statistikom i slučaj je zatvoren. No, par meseci kasnije, sumnje su se ponovile i sa novim dokazima, otrilo se da je Harold Šipman ubio čak 215 svojih pacijenata. Nazvan „lekar smrti“ žrtve je mahom ubijao ubrizgavanjem smrtonosne injekcije, prethodno ih nagoneći da mu prepišu imovinu. Statistika, međutim, na kraju nije radila za njega.

Ilustracija pod nazivom „Master’s Arm“ delo je slavnog američkog crtača Normana Rokvela i predstavlja jednu od osam glavnih tabli koje je 1936. godine uradio za ilustrovano izdanje „Doživljaja Toma Sojera“ Marka Tvena.

S.B.

——-

Ilustracija: Norman Rockwell Museum Archives / Tom Sawyer The master’s arm… RC.1977.1.129 B209