IZLOG ANDRIĆEVE KNJIŽARE

IZLOG ANDRIĆEVE KNJIŽARE

U jesen 1903. godine, mladi Ivo Andrić upisao je Veliku gimnaziju u Sarajevu, najstariju i već tada vrlo uglednu školu u Bosni i Hercegovini.

Odrastao je u Višegradu s majkom i njenom porodicom, u koji se doselio kao beba, pošto mu je otac umro od tuberkuloze. Ali kada je bilo vreme za nastavak školovanja, prešao je u Sarajevo.

Ivo je u tom ranom uzrastu bio opčinjen knjigama i pričama. Tonski arhiv Radio Beograda čuva audio snimak, dirljivo i intimno svedočenje Ive Andrića o školskim danima i ljubavi prema knjigama. Snimak iz 1957. godine, tokom kog se Andrić priseća gimnazijskih dana, emitovan je u emisiji Radiovizija:

“Knjiga je bila i ostala želja moga detinjstva. I to ne ispunjena želja. Dečak u 3. razredu gimnazije, ja sam patio od prave žeđi za knjigom. A knjiga u našem tadašnjem životu mom i mojih drugova, bila je retka i skupa, gotovo nedostižna stvar.

U tadašnjem Sarajevu u kom sam učio gimnaziju, postojale su tri ili četiri knjižare i svaka od njih je pored knjiga prodavala naravno i kancelarijski i školski materijal. Najveća i najbolja takva knjižara i papirnica, svojina nekog doseljenika, bila je jedina koja je pored nešto naših, imala i dosta stranih knjiga, na nemačkom jeziku.

Za mene, dečaka iz trećeg razreda gimnazije, sve su te knjige bile jednake, jer ni o jednoj nisam ništa znao. Znao sam samo da su knjige, i da ih strasno želim. I uvek sam išao pravo do knjižare i stajao dugo pred njenim izlogom koji sam tako dobro poznavao da sam primećivao svaku i najmanju promenu i radovao joj se kao ličnom doživljaju.

U noćnim dečačkim snovima i polusnovima, taj izlog je bleštao i kružio u fantastičnim preobražajima. I to u tim snovima više nije bio običan gradski izlog sa knjigama, nego vasionska svetlost, deo nekog sazvežđa kome sam težio sa silnom željom, ali sa bolnim saznanjem da mi je nedostižno.

Svaki od tih naslova izazivao je na svoj način moju maštu da radi i da nagađa šta bi moglo iza njega da se krije i tako me nagonio da posle uzaludnog nagađanja naposle sam izmišljam sadržinu tih nepristupnih knjiga. I ja sam to činio. I tako, na neki način, sam stvarao sebi romane i pripovetke.”

Andrić je pred kraj gimnazije, 1911. godine, objavio svoju prvu pesmu “U sumrak” u časopisu “Bosanska vila”:

U sumrak pevaju devojke. Njini su glasovi meki i dahnu svežinom cveća i ljubavi.
Njina je pesma blaga, kao kad behar opada. Ona ima nešto od mojih ljubavi:
davno, toplo i lepo. Ona podseća na sarajske sumrake, kad jablanovi sjaju u crvenu
zlatu, kao vitke ponosne žene.

Kao rumene latice zasipaju me glasovi. Pevaju devojke. Pevaju lepo.
To liči na pozdrav od starih prijatelja, na spomen onoga što proživih u ljubavi i zanosu.
One pevaju, u suton, kao sreća moja da mi rupcem maše.

Ali srce je moje tamno jezero, koga ništa ne diže i u kom se niko ne ogleda.

M.Đ.

—–

Foto: Stevan Kragujević (Wikipedia/po odobrenju Tanje Kragujević)