ROBOTI MEĐU NAMA

Ilustracija je deo upečatljive serije poljskog umetnika Jakuba Rozalskog koji slika robote i futurističke ratne mašine tako što ih smešta u pastoralni predeo poljskog sela sa početka 20. veka. Istorija robota kasni barem jedan vek za ovom zanimljivom alternativom, ali roboti ulaze među nas na sličan način na koji ih vidi Rozalski – maglovito i neprimetno, dok se mi u prvom planu bavimo drugim poslom. Koristili danas chatGPT, druge oblike veštačke inteligencije ili ne, revolucija i u primeni robota u stvarnom životu upravo se događa.

Ove uslovno govoreći pametne mašine već obavljaju najrazličitije poslove – u vojsci, istraživanju svemira, industrijskim pogonima, bolnicama, transportu i kao što slika Rozalski – na selu. Istina, roboti uglavnom ne marširaju preko žitnih polja, ali su od sve veće pomoći u poljoprivredi. U rasadniku “Valziht” u Holandiji, na primer, instaliran je robot koji na svakih sat posadi 18.000 cvetnih sadnica. Roboti kao što je Lely Astronaut muzu krave na farmama, pri čemu prethodno svako pojedinačno grlo identifikuju na osnovu ogrlice. Roboti kakve proizvodi kompanija “Abundant Robotics” beru jabuke i drugo voće na plantažama i u voćnjacima, koristeći pritom sisaljke umesto ruku.

Istorija industrijskih robota započela je 1950. godine slavnim robotom Unimatom Džordža Devola, što je u stvari ruka sa nekoliko stepeni slobode koja se može programirati tako da obavlja razne zadatke. Ovi roboti su ušli u fabrike kompanije “Dženeral motors” mnogo pre nego što je bilo ko razmišljao o pametnom frižideru ili pametnoj sijalici. I danas roboti obavljaju precizne, ali uglavnom repetitivne, ponavljajuće zadatke. Od običnih električnih i termodinamičkih mašina razlikuju se pre svega što su programirani da obave različite poslove, pa, ako je potrebno i da donose odluke.

Često su instalirani u onim pogonima u serijskoj proizvodnji koji predstavljaju rizik za čoveka – već dugo većina vodećih proizvođača automobila koristi unimate koji farbaju vozila kako bi se ljudi zaštitili od opasnih isparenja. Sa druge strane, roboti se angažuju i na drugim delikatnim poslovima, na primer tamo gde se ima veće poverenje u robota nego u čoveka – u kovnicama novca ili postrojenjima gde se sklapaju mašine za promenu novčanica. Takav je robot po imenu Funta, koji je proizvela japanska kompanija “Kewada Robotiks”. Roboti su i u bolnicama – jedan od najpoznatijih na svetu je Moksi, robot u američkoj bolnici u Dalasu koji pomaže medicinskim sestrama u donošenju hrane, nameštanju posteljine i drugim nemedicinskim poslovima.

Ni za obične ljude roboti više nisu samo vašarska atrakcija. Pre samo nekoliko godina slavni japanski androidi poput Asima i HPR-4, nedovoljno optimizovani da bi se masovno proizvodili i postali svakom dostupni po ceni, bili su samo atrakcija na naučnim vašarima i muzejima tehnike. Robot usisivač Rumba bio je prvi koji je ušao u domaćinstva, a kako su obični uređaji postali “pametni”, pitanje kada će im se pridružiti i robot nije više nezamislivo. Uostalom, leteći roboti – kvadrikopteri, poznati kao “dronovi”, koriste se sve češće i vrlo su dostupni.

Put razvoja ovakvih pametnih mašina ipak je tekao mnogo sporije od očekivanja. Za većinu priča i romana o robotima koje su nastale sredinom prethodnog veka, ovakva robotska budućnost je odavno trebalo da počne. U epohi buđenja robotike i kibernetike bilo je prirodno da SF autori pred i post apokaliptične vizije budućnosti smeste na kraj 20. i početak 21. veka, podrazumevajući da će do tog doba androidi svakako postati svakodnevica. Međutim, kako je u narednim decenijama situacija sa stvarnim robotima presporo odmicala, u ponovljenim izdanjima knjiga o robotima neki izdavači su čak pomerali godinu u kojoj se radnja odvija.

Posle se pokazalo da ništa nije značilo preći sa 1990. na 2020, već da većinu robotskih priča treba smestiti u znatno dalju budućnost, otprilike tamo negde kad Srbija bude ušla u Evropu ili čak kasnije. Kad je 1956. godine Džon Makarti smislio kovanicu “veštačka inteligencija” (AI), definišući je kao “nauku i tehniku pravljenja inteligentnih mašina”, očekivanja od robota su izgledala mnogo brže ostvariva. Šezdesetih godina mnogima postaje jasno da mehanički problemi deluju nerešivo – roboti nisu u stanju da hodaju, ali ni da “misle”. Ovaj period skoro potpunog gašenja robotike se zbog toga često naziva “AI zima”, po ugledu na “nuklearnu zimu”.

Međutim, uporedo sa digitalizacijom, razvojem interneta i klasičnih računara, dolazi do sasvim novih prodora. Sa prodorom u oblasti električnih neuronskih mreža Marvina Minskog razmišlja se o problemu “učenja” mašina. Nakon radova Noama Čomskog u oblasti jezika, otvara se i problem mašinskog prevođenja (ruskog) jezika, a sa njim i čitav spektar zadataka prepoznavanja reči, lica i šablona. Uspesi u obučavanju veštačkih neuronskih mreža sa propagacijom i povratnom spregom, kao i razvoja fazi logike i ekspertnih sistema, korak po korak iznova oživljavaju oblast veštačke inteligencije.

Razne AI tehnike počinju da se koriste tamo gde se najmanje očekivalo – u industriji video-igara, a potom polako osvajaju internet, film, društvene mreže. Na kraju, roboti počinju da osvajaju i ljudski svet. Roboti koji su ponekad čak i u uzajamnom konfliktu sada voze vaš Fejsbuk profil, upravljaju uličnim nadzorom i finansijskim transakcijama.

—

Tekst: Slobodan Bubnjević*

Foto: Jakub Rozzalski Creative BOOM

*Po motivima teksta “Kada će roboti doći na vlast” od istog autora, objavljenog u nedeljniku “Vreme”, broj 1551.