UKAZNO VREME

UKAZNO VREME

Zašto pomeramo sat? Glavni razlog, motiv da se tokom prethodnog veka uvede ukazno vreme bio je vrlo jednostavan – da bismo manje živeli u mraku, a više na svetlu.

Evo nekoliko argumenata iz života u Srbiji u prilog tome: ako ne bismo poslednjeg vikenda u martu prelazili na letnje računanje vremena, deca koja se rađaju u proleće i leti, a kojima je sunce kao svim bebama važno za razvoj zbog vitamina D, imala bi sat vremena manje dnevnog svetla; tople junske večeri, kad je dan najduži, završavale bi se pre početka Dnevnika 2, budući da 20. juna mrak pada u 19 sati i 27 minuta; đaci koji idu u popodnevnu smenu bi se praktično cele godine, od oktobra do kraja maja, vraćali kući po mraku; u najtoplijim danima na početku jula, sunce bi izlazilo pre 4 sata ujutru i u vreme kad ustajemo, oko 7 sati, temepratura vazduha bi već bila visoko iznad 30 stepeni.

No, u Srbiji je još uvek na snazi Zakon o računanju vremena, tako da se kao i u Evropi i većini država zapadnog dela sveta, prelazi sa prirodnog, zimskog na takozvano ukazno, odnosno letnje računanje vremena. Pomenuti Zakon, trenutno u verziji iz 2006. godine, jedan je od verovatno najkraćih zakona u našem pravnom sistemu – ima pet članova od kojih su dva prelazne odredbe.

Drugi član kaže: “U odnosu na vreme iz člana 1. ovog zakona (a to je univerzalno koordinirano vreme uvećano za jedan čas), uvodi se letnje računanje vremena, pomeranjem za jedan čas unapred. Letnje računanje vremena počinje poslednje nedelje u martu i završava se poslednje nedelje u oktobru“.

Ova mera, ukaz, u Srbiji se sprovodi još od 1983. godine i isprva se donosila odlukom izvršne vlasti iz godinu u godinu i to u poslednjoj sedmici septembra, ali je zbog praktičnih razloga, sredinom devedesetih uspostavljena Zakonom i pomerena na oktobar.

Debata o ukaznom vremenu, međutim, traje već nekoliko godina. Sve je počelo pre deset godina kad je Ruska federacija odustala od pomeranja sata, nakon nekoliko studija koje su pokazivale da u toj zemlji nema očekivane uštede energije, a da stanovništvo doživljava stres tokom vikenda kad se vrši pomeranje sata. Podstaknute ovim primerom, druge zemlje na severu kontinenta, gde su efekti ukaznog vremena zbog geografskog položaja manji, počele su da preispituju njegovu opravdanost.

Nedavno je Evropski parlament, nakon inicijative grupe konzervativnih poslanika, dao preporuku da se ukazno vreme preispita na nivou cele Evropske unije. U diskusiji koja je prati ovu vest često se govori o medicinskim istraživanjima i negativnom efektu ukaznog vremena, ali takvo istraživanje zapravo do sada nikad nije sprovedeno na nivou Evrope, posebno ne na njenom jugu, gde je situacija sasvim drugačija nego na severu.

U Srbiji trenutno ne postoji nijedna studija koja se zaista bavila ovim pitanjem. Sa druge strane, budući da se Srbija nalazi na samom krajnjem istočnom obodu srednjeevropske vremenske zone i da mrak pada ranije nego na Zapadu, a da su navike i ritam stanovništva slične kao u ostatku Evrope, ukidanje ukaznog vremena bi Srbiju posebno pogodilo i značajno smanjilo period u kome ljudi mogu da uživaju u blagodetima obdanice.

Uvođenju ukaznog vremena zasnovano je na astronomskoj okolnosti da u decembru sunce izlazi prekasno, a leti prerano, tao da se zbog životnog ritma ljudi leti „gubi“ skoro dva sata dnevnog svetla.

Ideju da se to vreme nadoknadi prostim pomeranjem sata prvi je smislio Džordž Vernon Hadson (1867–1946), entomolog sa Novog Zelanda, koji je 1895. u radu pred Kraljevskim društvom u Velingtonu predložio letnje pomeranje vremena za dva sata. Međutim, ideja bi verovatno ostala zaboravljena da se istog predloga, nezavisno od Hadsona, deset godina kasnije nije dosetio britanski preduzimač i graditelj Vilijam Vilet (1856–1915).

Tokom jednog ranojutarnjeg jahanja po okolini Londona, Vilet je u leto 1905. godine primetio kako je sunce odavno izašlo, a veliki broj ljudi još uvek spava. Znajući da se vreme sunčevog izlaska menja tokom godine i da u letnjim mesecima obdanica počinje ranije, Vilet je pokrenuo veliku kampanju za uvođenje letnjeg vremena.

Neumorno lobirajući sve do Prvog svetskog rata, Vilet je pridobio neke liberalne poslanike u engleskom parlamentu, a za njegovu ideju se zagrejao i budući engleski premijer Vinston Čerčil. Međutim, nastradavši u epidemiji gripa, Vilet nije dočekao da ukazno vreme bude ozakonjeno i usvojeno u većini zemalja.

S.B.

—–
Ilustracija: Depositphotos/Yupiramos