DAN JEDNOG RIMLJANINA

DAN JEDNOG RIMLJANINA

(Istorija utorkom) Sedmi sat. U dolini između Kapitola i Palatina, između zbijenih insula u uličicama Velabruma i nad užurbanim Forumom, između Rostri, statue Herkula i Horacijevog stuba, gde se od hrama Konkordije do tribunala pretora mešaju senatori sa klijentima, prost svet, trgovci, stranci i robovi, razleže se zvuk truba koje označavaju da je u gradu Rimu nastupilo – podne.

Između izlaska i zalaska sunca, za Rimljane je podne, kao trenutak vrhunca sunčeve putanje po nebu, uvek bila najvažnija vremenska mera. Naime, život u sedmom satu najednom uzima drugi tok – javne i političke poslove, aktivnosti, smenjuju privatne stvari, koje su takođe javne, ali se odnose na lična pitanja i užitak.

Ustaljeno se smatra da je, i mimo toga, za većinu Rimljana dan uvek bio podeljen na dva dela – na doba za aktivnost, negotium, i doba dana za razonodu, otium. „U klasično doba, dan građanina je u skoro u istoj meri bio podeljen na aktivnost i odmor“, kaže poznati francuski istoričar Žan-Noel Rober u knjizi „Stari Rim“, koja daje vrlo upečatljive uvide u život Rimljana (prevedena je i na srpski). Rober, pritom, dodaje da ova podela nije univerzalna i da nije postojala oduvek.

Naime, nema sumnje da se takva podela dana odnosi samo na gradove imperije, pre svega Rim, i da to nije bio slučaj u ranoj fazi rimske istorije, kad je većina stanovništva bila prinuđena da mukotrpno radi u poljima. No, kako se Rim proširio, a zahvaljujući silnim osvajanjima stekao i ogromnu populaciju robova, Rimljani prestaju da rade (i čak, sa prezrenjem gledaju na fizički rad).

I dok robovi rade od izlaska do zalaska sunca, ne znajući za vreme, građanin Rima, bez obzira koliko je siromašan, nikada ne radi fizičke poslove. Rimljani trguju, ratuju, drže govore, bave se politikom, obavljaju razne javne funkcije (uvek bez nadoknade), ali ne rade u polju i na ulici, ne kuvaju, ne peru, ne čiste, ne zidaju, ne nose teret.

Sa druge strane, u životu Rimljanina sve je javno – gotovo sve radnje, od kojih mnoge danas smatramo ličnim i intimnim, poput molitve ili čitanja, obavljaju se isključivo pred drugima, na javnoj pozornici. To, naravno, ne znači da se zbivaju samo u spoljnom svetu, na trgu ili forumu, budući da i svaka kuća ima svoj javni prostor.

Tako dan Rimljanina počinje obrednim pranjem, nakon čega se preko tunike u kojoj se spava oblači toga, a potom doručkuje. Dan se odmah potom nastavlja na javnoj sceni – u atrijumu patrona. Bogati i uticajni Rimljanin ovde okuplja svoje klijente koji dolaze po sledovanje u novcu ili hrani, tu se sklapaju dogovori i pišu poruke, što je deo dana koji se naziva salutatio.

Od trećeg sata klijenti i njihov patron zajedno odlaze na Forum. Na Forumu će oni građani koji su izabrani magistrati obavljati svoje funkcije, ali tu se i trguje i pregovara, govori, glasa i preglasava. Klijenti će u svemu glasati i slediti stav svog patrona, da bi većina njih potom završila u nekoj taverni gde se čeka dolazak podneva.

Popodne, sasvim prestaju politički poslovi. To je vreme za kratki obrok, prandium, a potom i za popodnevni odmor, posebno kad je toplo vreme. Predveče, ulice i Forum ponovo oživljavaju, ali sada ne radi poslova i politike, već tuda šetaju bogato odevene Rimljanke, nude se razne usluge, od raskošnih haljina do usluga prostitutki, jednako i muških i ženskih.

Mnogi Rimljani su tada u kupalištima, koja će se, tokom kasnijih faza rimske istorije, razviti u terme, prostore za uživanje. Rimljanin provodi veče u trikliniju, u svom domu, gde dugo i sa uživanjem obeduje sa prijateljima, što je jedini pravi obrok u toku dana. Slika prikazuje scenu obedovanja sa freske iz jedne rimske vile u Pompeji.

Svakodnevne rutine i ritam su vrlo ustaljeni, ali, osim činjenice da podne pada u sedmi sat, Rimljani slabo polažu na podelu dana prema satima. „Sati, uvek isti broj, šest pre podne i šest posle podne, bili su uvek različitog trajanja“, kaže Žan-Noel Rober.

Do četvrtog veka pre nove ere, u Rimu sati praktično ne postoje. Dan se deli samo na prepodne i posle podne. Kao trag ove podele, na Zapadu su danas ostale oznake AM i PM (ante meridiem i post meridiem) za pre i posle podne.

Kasnije, sa donošenjem prvog solarnog časovnika sa Sicilije na Rostru (koji nije radio tačno, zbog pogrešne geografske širine), u život Rima ulaze sati kojima se meri razmak između jutra i večeri, tako da je podne uvek na početku sedmog sata. No, čak i kada počnu da koriste klepsidre i peščane časovnike, u nedostaktu mehaničkih merača vremena, Rimljani sate mere neprecizno i to tako da oni nisu jednake dužine tokom godine.

Njihovi dani, međutim, uslovljeni običajima, verovanjima i silnom moći Rima, vekovima slede ujednačen tok.

(S.B.)

—–

Foto: Freska iz Villa dei Misteri, Pompeja, 60. godine p.n.e. / Wikimedia