GOSPODAR SLEPIH MIŠEVA

Zamislite da ste se, zajedno sa jednom sovom, zatvorili u sobu bez mnogo nameštaja i prozora, osvetljenu samo treperavom svetlošću sveće. Pustite pticu i ona počinje da leti po sobi. Zatim dunete u sveću i nastane potpuni, najcrnji mrak. Mada u principu vidi u mraku i smatramo je noćnom životinjom, sova će se ubrzo zbuniti i počeće da udara u zidove prostorije.

Šta ako u sobu umesto sove uvedete slepog miša? U momentu kada ugasite sveću slepi miš će bez i najmanje promene u ponašanju nastaviti da obleće sobu, ne dodirujući zidove i plafon.

Ovo je, još u 18. veku, zaključio Lazaro Spalancani (1729 –1799), katolički sveštenik, samouki naučnik, fiziolog i biolog. Do svojih brojnih otkrića došao je eksperimentišući sa živim svetom, često radeći užasne stvari kako bi došao do saznanja vezanih za telesne funkcije, reprodukciju i različite osobine organizama. U ovom slučaju, samo je slepog miša vezao za zglob i držeći drugi kraj kanapa u ruci, osećao promene u pravcu kretanja životinje.

Spalancani je shvatio da postoji velika razlika u načinu doživljaja okoline između slepih miševa i drugih noćnih životinja. U to vreme, inače, još se vodila debata da li su to miševi ili ptice, za šta ih je mnogo vekova ranije greškom proglasio rimski naučnik i istoričar Plinije.

Spalancani je, kako opisuje prestižni časopis “New Scientist”, pokušao i na druge načine da otkrije tajnu njihovog snalaženja u mraku: napravio je minijaturnu kapuljaču za slepog miša, koja bi mu prekrila oči i držala ga u potpunom mraku, ali slepi miš je nekako i dalje znao gde je. Spalancani se zapitao da li možda oni vide čak i u onome što nama (i sovama) deluje kao potpuno crnilo. Zato je mazao oči slepog miša lepljivim supstancama kako bi ih skroz zatvorio. Opet je životinja nekako znala kuda treba da leti. Na kraju je slepom mišu izvadio oči – isti rezultat.

To ga je nagnalo da traži drugo objašnjenje za ovu neobičnu sposobnost slepih miševa. Dopisujući se sa jednim od kolega, došao je na ideju da zapuši uši slepom mišu i vidi šta se dešava. Stavio mu je u svako uho po jednu malenu tubu i pustio da leti – sve je bilo u redu. Onda je tubu zapušio tako da ne postoji način da uđe vazduh i došao, konačno, do otkrića – slepi miš informacije o prostoru ne dobija zahvaljujući čulu vida, već sluhu. On čuje nešto što mi ne čujemo, i to nešto mu pomaže da određuje svoj položaj u prostoru.

Krunski dokaz je bio možda najužasniji: iznad zvona tornja u Paviji, u Lombardiji, gde je na univerzitetu držao katedru iz prirodnih nauka, vitlao je mrežom i hvatao slepe miševe. U jednom danu uhvatio je 52 primerka i, još u svešteničkoj odeždi, na brzinu im je svima izvadio oči i pustio ih da odlete. Posle četiri dana se vratio i ponovo hvatao slepe miševe – od 48 koje je ulovio, tri nisu imala oči. Kada je njima rasporio stomake, unutra je pronašao sveže pojedene insekte. Dakle, slepi miševi bez očiju mogli su da žive, lete, pa čak i love, sve dok imaju očuvan sluh.

Ako vam je opis Spalancanijevog istraživanja bio užasan, najstrašnije je sledeće: to da slepi miševi koriste eholokaciju za snalaženje u prostoru i kretanje, zapravo smo morali ponovo da otkrijemo tek u 20. veku jer se Spalancani, kada je jednom shvatio, nije previše trudio da raširi svoja saznanja.

“Gospodar slepih miševa” je inače rođen na severu Italije, u provinciji Ređo Emilia, obrazovao se u jezuitskoj školi, a zatim na kratko učio pravo na Univerzitetu u Bolonji, da bi se okrenuo filozofiji prirode i matematici. Izučavao je i jezike i postao već sa 25 godina profesor logike, grčkog jezika i metafizike. U svojim tridesetim godinama je, sada kao sveštenik, otišao u Modenu gde je nastavio da predaje i postao je ugledan i poznat predavač i naučnik širom Italije.

Bavio se meteorologijom, vulkanologijom, proučavao je fosilne ostatke živog sveta, mikrobe, životinje, i posebno njihovo varenje i način razmnožavanja – smatrali su ga ekspertom za spermu, a bavio se vantelesnom oplodnjom koju je isprobavao kod žaba, kao i inseminacijom kod pasa. Oblačio je žabe u male, tesne pantalone kako bi saznao da li to može da spreči ispuštanje sperme. Varenje je proučavao i na sebi. Hranu je vezivao za kanapčić, gutao bi je, i onda povremeno, vučući kanap, vadio iz želuca kako bi video šta se s njom izdešavalo. Onda je opet vraćao u stomak – tako je prvi otkrio da u utrobi postoji i nekakva kiselina.

Uz burnu karijeru, velika putovanja i mnoštvo otkrića, Spalancani je doživeo i da bude optužen za krađu muzejskih eksponata, ali i da bude veličan i slavljen. Umro je u 70. godini pošto je oboleo od raka mokraćne bešike koju su posle njegove smrti Spalancanijeve kolege proučavale, a zatim izložile u muzeju u Paviji, gde se i danas nalazi.

U naše vreme mnogi bi ga verovatno proglasili “ludim naučnikom” s obzirom na njegov strastveni rad i količinu energije i ideja, ali pre svega surove metode koje je koristio. U to vreme, međutim, zvali su ga Manjifiko.

(M.Đ.)

—–
Foto: Depositphoto/lifeonwhite