NEKROLOG ZA APOLO 11

NEKROLOG ZA APOLO 11

(Istorija utorkom) Kako bi poslednje decenije 20. veka izgledale da misija Apolo 11 koja je ponela prve ljude na Mesec kojim slučajem nije uspela? O tome danas možemo da nagađamo, ali ljudi koji su tog jula 1969. godine vodili Sjedinjene Američke Države i upravljali Apolo misijom, svakako su tu mogućnost podrobno razmatrali. Toliko podrobno, da je čak i čovek koji je bio zadužen da predsedniku Ričardu Niksonu piše govore, Vilijam Safajer, dva dana pre nego što je modul sleteo na Mesec pripremio govor koji bi Nikson izgovorio u slučaju da se dogodi najcrnji scenario.

U slučaju da misija Apolo 11 nije uspela, bio bi primenjen dokument pod nazivom “U slučaju nesreće na Mesecu”, koji je pripremilo osoblje Bele kuće u danima pred sletanje lunarnog modula na Mesec. U njemu je opisana čitava procedura u slučaju ovakve nesreće, uključujući i komemoraciju i potresan posmrtni govor koji bi američki predsednik izgovorio, pa se zato smatra prvim zvaničnim protokolom za jednu svemirsku sahranu.

Dokument predviđa da posle nesreće u kojoj astronauti stradaju, NASA isključi komunikaciju sa modulom ukoliko ona u tom trenutku još postoji. Zatim bi sveštenik održao opelo, a duše pokojnika bi posvetio “najdubljoj od dubina”.

Predsednik bi zatim telefonirao udovicama, a nakon toga bi održao govor o herojima misije Apolo koji bi započeo rečenicom da je “sudbina naredila” da se ljudi koji su otišli da istražuju Mesec, na njemu i upokoje.

“Ovi hrabri ljudi, Nil Armstrong i Edvin Oldrin, znaju da nema nade za njihov spas. Ali oni takođe znaju da zahvaljujući njihovoj žrtvi postoji nada za čovečanstvo. Ova dva čoveka položila su svoje živote za najplemenitiji cilj čovečanstva: potragu za istinom i razumevanje”, piše predsednikov pisac govora, Vilijam Safajer.

“Žaliće ih njihove porodice i prijatelji; žaliće ih njihova nacija; žaliće ih ljudi sveta; žaliće ih Majka Zemlja koja se usudila da pošalje svoja dva sina u nepoznato. U svojim istraživanjima, oni su pomogli da se ljudi sveta osete kao jedno, u svojoj žrtvi oni su čvršće povezali čovekovo bratstvo”.

Zatim dodaje: “U drevnim vremenima, čovek je gledao u zvezde i video svoje heroje u sazvežđima. U modernim vremenima mi radimo to isto, ali naši su heroji epski ljudi od krvi i mesa. Drugi će ih slediti i sigurno će naći svoj put do kuće”. Nikson je govor trebalo da završi rečenicom: “Svako ljudsko biće koje se u noćima koje dolaze zagleda u Mesec, znaće da tamo u tami postoji jedan kutak drugog sveta koji će zauvek pripadati čovečanstvu.”

Srećom, umesto da izgovori ove reči, Nikson je iz Ovalne sobe obavio razgovor sa astronautima koji je ušao u istoriju. Iako je imao pripremljen dug govor, naknadno je procenjeno da bi iz poštovanja prema svom prethodniku Džonu Kenediju (1917-1963), koji je tokom svog mandata sletanje čoveka na Mesec proglasio za nacionalni cilj, govor trebalo da bude kratak. Zato je Nikson izgovorio samo nekoliko rečenica u kojima je naglasio da je to dan kada su svi Amerikanci najponosniji u životu. “Zbog onoga što ste postigli, nebesa su postala deo čovekovog sveta”, dodao je Nikson, navodeći da su svi ljudi na Zemlji ujedinjeni u svom ponosu zbog onoga što su uradili, kao i u molitvama da se astronauti bezbedno vrate na Zemlju.

Na fotografiji je prikazan prvi susret Niksona i astronauta koji su nakon povratka na Zemlju boravili u karantinu.

M.Đ.

—–

FOTO: NASA