DVOKRATNO SPAVANJE

(Reprint*) Pre jednog ili dva veka ljudi su spavali dvokratno. Uveče bi se preobukli, stavili kapicu na glavu i ugasili sveću. Odspavali bi nekoliko sati, a onda bi usred noći ustali, upalili sveću i naredna dva do tri sata bavili su se nekim mirnijim aktivnostima. Čitali su knjige, pisali, pušili, molili se, razgovarali… Kada bi završili svoje noćne posliće, ondašnji ljudi bi se opet vratili na još jednu turu spavanja do svitanja. Njihova noć, zajedno sa ovom pauzom, trajala je oko 12 sati.

Rodžer Ekirh, profesor istorije na Univerzitetu Virdžinija Tek, došao je do ovog otkrića analizirajući brojne zapise kao što su sudska dokumenta, dnevnici, knjige, notesi, pisma… Pronašao je više od 500 referenci koje potvrđuju taj običaj, a najčešće korišćeni termini iz literature tog vremena bili su „prvi san“ i „drugi san“. Takav način spavanja pominje se od Homerove Odiseje do spisa modernih plemena u Nigeriji. Običaj se, prema Ekirhu, promenio kada su se pojavile ulična i sobna rasveta.

No, ideja o dva sna, ispostaviće se, nije toliko neobična i neprirodna i ima svoje utemeljenje u nauci. Psihijatar Tomas Ver sa američkog Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje sproveo je studiju o „fotoperiodičnosti“, ispitujući kako dužina obdanice utiče na period i dužinu sna, nivoe hormona i ponašanje čoveka. Svoja saznanja pretočio je u rad “U kratkoj fotoperiodici, ljudi su spavali dvofazno”, koji je 1992. godine objavio “Journal of Sleep Research”.

U Verovoj studiji koja je trajala četiri nedelje učestvovalo je petnaest mlađih muškaraca iz okoline Vašingtona kojima je bilo uskraćeno veštačko svetlo, nalik vremenima pre struje. Prebačeni su sa uobičajenog ritma života 20. veka gde se budnost održava tokom 16 sati na skraćeni dan sa samo deset sati obdanice, što se dešava u toku zime. Oni su svake večeri tokom te četiri nedelje dolazili u laboratoriju gde su provodili 14 sati u mraku, spavajući i opuštajući se što su više mogli.

Desila se veoma zanimljiva stvar. U početku su ovi muškarci spavali dugo, nadoknađivali su san koji im je nedostajao u burnom radnom životu. Međutim, kada su se navikli na nove uslove, spavanje je poprimilo zanimljiv šablon: spavali su tek sat duže nego ranije, ali je spavanje bilo raspodeljeno u periodu od 12 sati. Spavali su najpre četiri do pet sati dubokim snom, i isto toliko pred jutro uglavnom u REM fazi.

Između ta dva spavanja postojala je pauza od oko jednog ili dva sata. To vreme provodili su potpuno budni, mirni i opušteni, a moždane aktivnosti pokazale su stanje slično onom u meditaciji. Za svo to vreme, meren im je nivo hormona prolaktina koji je inače u periodu sna otprilike dvostruko viši nego u fazi budnosti. Tako visok nivo prolaktina u budnom stanju objašnjavao je zašto su muškarci za vreme pauze iznenađujuće mirni. Poznato je da je ovaj hormon kod žena zadužen za lučenje mleka, tj. dojenje, ali istovremeno on nagoni životinje da se odmaraju i ptice da leže na jajima.

Iako izgleda da je ljudima u prirodi da dvokratno spavaju u toku noći, ne treba zaboraviti da se situacija ipak menja tokom letnjih meseci kada su noći kraće i kada je dvokratno spavanje gotovo nemoguće.

Tekst: Marija Đurić

—

*Po motivima teksta, od istog autora, prvobitno objavljenog na portalu Elementarijum