JAPANSKA BOMBA

(Atomska era*) Posle eksplozija u Hirošimi i Nagasakiju, japanske vojne vlasti obrazovale su “komisiju za protivmere novoj bombi”. U njen rad bio je uključen i Jošio Nišina (1890 – 1951), vodeći japanski nuklearni fizičar i zapravo „otac moderne japanske fizike“.

Nišina je dvadesetih godina boravio u Kopenhagenu gde je studirao fiziku kod Nilsa Bora, na izvestan način “oca atomske fizike”. Potom se vratio u Japan i pokrenuo atomska istraživanja u svojoj zemlji. Mada su američki fizičari tokom rata smatrali da upravo Nišina razvija atomsku bombu, japanski nuklearni projekat nalazio se na samom početku.

Japanska vlada nikada nije pokrenula veće istraživanje, Nišinina laboratorija u Tokiju bila je razrušena vazdušnim napadima, a Japan nije posedovao dovoljno uranijumove rude od koje bi se mogao dobiti nuklearni materijal za bombu. Jedini do tada učinjeni koraci bili su Nišinini proračuni o razornoj snazi bombe koja bi se mogla dobiti fisijom uranijuma.

Fotografija napoznatog autora prikazuje Nišinu godinu dana pre smrti. Neposredno posle atomskih napada na Hirošimu i Nagasaki, Nišina je inače pozvan da se hitno pojavi pred generalštabom japanske vojske, o čemu detaljno piše Robert Jang u knjizi „Svetlije od hiljadu sunaca“.

Jedan oficir vazduhoplovstva je bez ikakvih obaveštenja odveo Nišinu u vrhovnu komandu. Zamenik šefa generalštaba general Kavabe upitao je nuklearnog fizičara: “Da li biste bili u stanju da za šest meseci izgradite atomsku bombu? Toliko dugo još bismo mogli nekako da izdržimo.”

Nišina je odgovorio da pod trenutnim okolnostima njemu i njegovim saradnicima ne bi bilo dovoljno ni šest godina da naprave takvo oružje. Na to je Kavabe upitao da li Nišina može da predloži bilo kakvu efikasnu zaštitu od novih bombi. Nišina je na trenutak razmislio i rekao: “Pucajte na sve neprijateljske avione koji se pojave nad Japanom.”

Efikasne zaštite od atomskih napada nije bilo. Nišina je obišao Hirošimu i Nagasaki kako bi izmerio razmere uništenja. Mada je kao fizičar bio sasvim svestan razorne moći koju može imati atomska bomba, ono što je video u takozvanoj zoni hipocentra sasvim ga je porazilo.

Međutim, Nišinu sve to nije omelo – požrtvovano je ispitao ruševine kako bi izmerio količinu radioaktivnosti, što se kasnije odrazilo na njegovo zdravlje. U decembru 1945. čitavo telo mu je bilo prekriveno mehurićima zbog zračenja koje je apsorbovao.

Uz ove tegobe, Nišinu je kasnije mučila i griža savesti, pošto je kao ugledan fizičar svojim predratnim radovima u velikoj meri doprineo potonjem razvoju nuklearnog oružja. Njegovo osećanje delili su naučnici u mnogim zemljama, naročito oni koji su u strahu od razvoja sličnog oružja u nacističkim zemljama učestvovali u američkom “Menhetn” projektu.

Međutim, angažman fizičara na obustavljanju daljeg razvoja nuklearnih oružja nije dao nikakve rezultate. Njihova uloga bila je okončana kada je oružje apokalipse postalo merilo moći.

S.B.

—–

Foto: Wikimedia – Joshio Nišina 1950.

*Tekst je deo serije, drugi od šest, o nuklearnom oružju koji nakon prošlonedeljnog podsećanja na Hirošimu objavljujemo po motivima feljtona istog autora “Gradovi nuklearne ere”, objavljenog u listu “Vreme”