ŽIVOT SA ROKOM TRAJANJA

Ostavljate cigarete, alkohol, masnu hranu, šećer, gasite sve profile na društvenim mrežama, odjavljujete sve pretplate, internet i kablovsku televiziju, rešavate se automobila i potom više nikad ne izazivate sudbinu u saobraćaju, dajete otkaz, prodajete ili odjavljujete stanodavcima stan, pakujete svu neophodnu imovinu i sa nekom ušteđevinom se selite na planinu.

Pažljivo ste izabrali mesto daleko od industrijskih zona, zagađenja, svakodnevnog stresa i naravno, van zone visokog rizika od zemljotresa, vulkana, poplava i bioloških neprijatelja. Odlučujete da ostatak života vodite u skladu sa prirodom, u najzdravijem okruženju. Privređujete tačno onoliko koliko je neophodno da imate hranu i smeštaj, vežbate, uredno spavate, dišete najčistiji vazduh, jedete najkvalitetniju hranu, mirni ste i bezbedni.

Ako ste odlučili da učinite sve što je moguće kako biste svoj životni vek produžili do maksimuma, koliko ćete zaista potrajati? Ako odstranite sve potencijalne hazarde po zdravlje i bezbednost, da li ćete doživeti 74 godine, koliki je očekivani životni vek u Republici Srbiji? Vrlo je verovatno da ćete doživeti evropski prosek, a ako stvarno decenijama istrajete u nameri da trajete što duže, možda i svih 87 godina, koliki je najduži prosečan očekivani životni vek, u Monaku, bar prema listi Svetske zdravstvene organizacije.

Može li to, nekako, duže? Uz sve što vam stoji na raspolaganju da zaštite svoje telo, a i malo sreće da vas ne pokose nikakve zaraze, da vas sasvim neplanirano zadesi kakav rat ili da vaše najbezbednije mesto na svetu ne pogodi asteroid, možete da živite i daleko duže od poznatih proseka. No, ne bitno duže od 120 godina.

U samo nekoliko kontroverznih slučajeva zabeleženi su pojedinci koji su potrajali toliko, ali to ipak govori da je tako nešto moguće. Ali, da li se može živeti i svih 140 godina? Nažalost, ne. Danas nema zabeleženih slučajeva da je ijedan pripadnik ljudske vrste na planeti Zemlji može potrajati toliko.

Zašto postoji ovakvo ograničenje u trajanju života? Imamo li rok trajanja? Da li to znači da u nama, u načinu na koji naš metabolizam funkcioniše ili u našim genima, postoji sistemsko ograničenje koje nikom od nas ne dozvoljava životni vek duži od 120-140 godina? Ideja o tome da je životni vek programiran, odnosno zabeležen u našem organizmu, nije nimalo nova u medicini.

No, ona je u neprekidnom sukobu sa jednom drugom idejom – da dužinu života ne određuju geni, nego okruženje i to ne samo kroz rizike koji bi doveli do iznenadnog “neprirodnog” usmrćenja, nego da trajanje organizma zavisi od životne sredine, interakcije sa drugim jedinkama i uopšte, od uslova za život.

Samo nekoliko vekova ranije, životni vek čoveka je iznosio između 40 i 70 godina. U nekim nesrećnim državama, kao što su, na primer, Sijera Leone ili Somalija, životni vek je i danas između 47 i 50 godina. Uostalom, očekivani životni vek u Srbiji i razvijenijem delu sveta bitno se razlikuje.

Sa druge strane, u živom svetu su razlike u trajanju života očigledne. Dok insekti žive svega nekoliko nedelja, kornjače traju mnogo duže i od čoveka, mada nemaju ni bolnice, ni socijalnu zaštitu. Pojedine biljne vrste žive i do 1000 godina, a neke jedinke, konkretno stabla, i bitno duže.

Moguće je da je životni vek svake vrste ograničen habitatom, odnosno mestom koje zauzima u ekosistemu. Najdugovečniji insekti će izumreti kad prođe njihova sezona i, recimo, naiđe zima. Druga je opcija da je svim organizmima njihov životni vek zabeležen u DNK. Mada nema eksplicitnog odgovora, u potrazi za genom koji bi mogao nositi kod smrti, saznajemo zapravo kako i zašto naši organizmi uopšte žive.

Godine 1964. dva američka istraživača sa Harvarda, Ričard Lokšin i Karol Vilijams, proučavali su insekte i predložili mehanizam koji je danas opšteprihvaćen u medicini i biologiji – koncept programirane ćelijske smrti. Reč je o tome da pojedine ćelije, kod svih višećelijskih organizama, u određenim, tačno zadatim uslovima, vrše samoubistvo, kako bi time omogućile da organizam nastavi da funkcioniše i razvija se.

Ova ideja je kasnije podstakla otkriće procesa apoptoze, što je jedan od dva načina, uz autofagiju, na koji se ćelije u telu samoubijaju. Mada je programirana ćelijska smrt danas izuzetno proučena, poznat je čitav vrlo složen genetički mehanizam kako se, kad dođe trenutak za to, ćelije po kratkom postupku samoubijaju, nema direktnih dokaza da slična informacija, kod smrti, postoji i za čitav organizam.

U potrazi za kodom smrti, najčešće je bila osumnjičena jedna genetička sekvenca na ljudskom četvrtom hromozomu, zbog koje hromozomi sprečavaju ćelije da se beskonačno dele i žive.

Zamisao o tome, naravno, mnogo je starija od istorije izučavanja gena i ćelija. U srpskoj tradiciji, na primer, programirana smrt predstavlja vrlo čest motiv. Ideja o tome da svaki pojedinac odlazi “kad mu je zapisano” vrlo je prisutna posebno u srpskim narodnim pripovetkama, a da je to stara zamisao, svedoči i slavni “Spis o narodima” Konstantina Porfirogenita, u kome se govori kako Sloveni koji su u VII veku naselili obodne krajeve Vizantije veruju u sudbinu.

Evolutivno, najčešće se smatra da mehanizam kao što je apoptoza postoji u živom svetu bar dve milijarde godina, od vremena kad su nastali višećelijski organizmi. Inače, programirana smrt u ćelijama igra izuzetno važnu ulogu – bez nje ne bi bilo diferencijacije ćelija, ne bi nastali organi, nervi, a bilo bi nemoguće kontrolisati ćelije tumora, koje su “odmetnute”.

Za razliku od nekroze kad, zbog napada mikroorganizama na telo, dolazi do smrti velikog broja ćelija više različitih tkiva, apoptoza, kao programirana ćelijska smrt, nije izazvana nikakvim napadom, ograničena je na pojedinačne ćelije samoubice.

Sam pojam apoptoza potiče od grčke reči “opadanje”, ali je ona aktivan proces. Programirana ćelijska smrt je zapisana u ćelijskom genomu i lako se može aktivirati. Tada dolazi do sinteze odgovarajućih enzima i proteina, a ćelija se samouništava. To se događa na razne načine, često tako što u ćelijskoj plazmi narasta nešto što uništava organele. U organizmu se pritom ne javlja nikakva zapaljenska reakcija.

Nedavno je definitvno potvrđeno da ovaj proces može da krene po zlu ako nešto nije u redu sa genom poznatim kao p53. Ovaj gen je izuzetno važan, jer u ćelijama predstavlja “čuvara genoma”, pošto reguliše ćelijski ciklus i sprečava pojavu raka.

Zamislimo da ovog gena zapravo nema – da je moguće živeti beskonačno? Primaljiva ideja, zar ne? Ili ne? Ako nema koda smrti, ako nema prirodnih ograničenja i ako bismo zaista ovladali načinom da čoveka potpuno zaštitimo od bolesti i starenja, bilo bi nas više, to je nesumnjivo.

Ako bi se ljudi rađali istim onim tempom kojim se Homo sapiens širio planetom u poslednjih 40.000 godina, na Zemlji bi živelo petnaest puta više ljudi nego što ih je danas – oko 110 milijardi ljudi. Tada ne bi bilo potrebno umreti da bi se otišlo u pakao.

Tekst: Slobodan Bubnjević*

Foto: Rembrandt van Rijn, The Anatomy Lesson of Dr. Nicolaes Tulp – Mauritshuis online catalogue – Royal Picture Gallery Mauritshuis, The Hague – Wikimedia Commons

—–

*Prema motivima teksta istog autora objavljenog u nedeljnjiku “Vreme” broj 1226