GOSPODARI ARKTIKA
(U fokusu*) Pravo je čudo kako je čitavih 14 miliona kvadratnih kilometara zemlje i vode na Arktiku dočekalo kraj druge decenije 21. veka, a da već nije okupirano i podeljeno među velikim i malim silama.
Nakon kolonijalnih borbi u 19. veku i svetskih ratova u 20. veku, cela planeta je brižljivo omeđena, a svaki raspoloživi kvadratni kilometar odavno je pripao nekoj od država. Naravno da komšijski sporovi među nacijama oko tačnog položaja međe ni danas nisu retkost, neki su toliko komplikovani da se čini da će trajati večno, ali stvar i jeste u tome što su te neuralgične, sporne teritorije već osvojene, i to više puta.
Zbog toga što je severni polarni deo planete toliko negostoljubiv, Arktik je ostao jedina zaista neosvojena teritorija koja nije rasparčana. No, otkako se procenjuje da ispod te nepregledne bele pustinje od večnog leda leži četvrtina svetskih rezervi nafte i gasa, počelo se govoriti o otvorenom ratu za led koji vode Rusija, Kanada, Norveška, Danska, Švedska, Finska i SAD, a u spor su se uključili i Island i Kina.
U naoko hladnokrvnom svetu međunarodne diplomatije oko ovog pitanja su od 2006. godine više puta bljesnuli očnjaci kakvi se nisu viđali od kolonijalnih sporova. I svaki put se tokom poslednjh 13 godina razviljaju scenariji sveopšteg sukoba, a onda, na kraju, dolazi do preokreta tako da se ovo pitanje ne pretvara u “ledeni rat”, nego se zamrzava i rešava dijalogom.
Arktik zaista ne ostavlja utisak mesta zbog kog bi vredelo ratovati. Ova zemlja polarnog mraka i večnog leda proteže se severno do takozvanog polarnog kruga, što je teritorija Severnog ledenog okeana, sa svim ostrvima i poluostrvima koja su se zatekla iznad 66 stepeni i 33 minuta severne geografske širine.
To je granica iza koje je zimi noć toliko duga da bar jedan dan u godini traje puna 24 sata, a gde leti sunce bar jednom sija u ponoć. Polarna noć sve je duža kako se od polarnog kruga ide ka samom Severnom polu gde zimska noć traje čak 179 dana.
Gotovo cela arktička regija je okovana večitim, polarnim ledom, tako da se nikako ne razaznaje da li je ispod more ili kopno. Tu negde je granica iza koje ne raste drveće, mada i na Arktiku ima izvesne vegetacije koja spada u takozvanu tundru. Najpoznatija životinja koja ovde živi je beli medved, ali postoje i sitnije životinje, kao što su arktički zečevi, pojedini glodari i goveda.
Dublje u arktičkom ledu život opstaje samo ako je u stanju da podnese ekstremne uslove. Temperature u arktičkoj regiji su tako niske da u julu, najtoplijem mesecu u godini, gotovo nikada ne prelaze 10 stepeni Celzijusa. Zimske temperature padaju ispod –40°C, a najniža zabeležena temperatura spustila se čak do −68°C.
Padavine su u tim uslovima u suštini retke, i sasvim se svode na sneg. Međutim, snažan vetar nosi sneg svuda po nepreglednom belom prostranstvu, pa je vrlo često prisutna iluzija da sneg neprekidno pada.
Sam naziv Arktik potiče od grčke reči arktikos, koja zapravo znači “pored medveda”. To se ne odnosi na belog medveda, za koga stari Grci teško da su znali, nego na sazvežđa Velikog i Malog medveda koja se na nebu nalaze u blizini zvezde Severnjače, koja je najbolji nebeski reper severa.
Svet se bolje upoznao sa Arktikom nakon više uzastopnih pokušaja da se još od 18. veka pronađe takozvani Severozapadni prolaz kojim bi se Amerika vodenim putem mogla obići severno od Kanade. Počev od 1937. godine, sovjetski i američki istraživači su detaljno ispitali Arktik, ali sve donedavno tamo se moglo naći malo toga zanimljivog. Ništa vredno i omanje rasprave, a kamoli nekog rata, izgradnje plovećih gradova i poranjanja plutajućih nuklearnih elektrana koje bi obezbedile energiju osvajačima.
Nove okolnosti su u suštini nastale zbog klimatskih promena. Sa globalnim zagrevanjem se izoterme, zamišljene linije iste temperature na površini planete, svakih deset godina pomiču na sever za oko 56 kilometara.
Zbog toga se arktička regija zapravo skuplja, a večiti led se povlači. Ovo otopljavanje, koje će inače dovesti do podizanja nivoa mora, Arktik čini daleko primamljivijim jer sa povlačenjem leda postaju znatno dostupnije podzemne rezerve nafte i gasa.
—
Tekst: Slobodan Bubnjević
Fotografija: Depositphoto/Denis Burdin
—
*Po motivima eseja „Rat za medveđu zemlju“ od istog autora, objavljenog u listu „Vreme“