DAN KADA SU IZUMRLI DINOSAURUSI

Početkom sedamdestih godina prošlog veka, mladi geolog Volter Alvarez sa Univerziteta Kolumbija radio je na terenu, u Italiji, u lepoj klisuri među umbrijskim brdima, poznatoj pod nazivom Tesnac Botaćone.

Primetio je tanku traku crvenkaste ilovače, debljine jedva 6 milimetara, koja je delila dva drevna sloja krečnjačkog kamena – jedan je bio iz doba krede, drugi iz tercijara. „To je mesto poznato u geologiji kao KT granica i označava vreme, pre 65 miliona godina, kada su dinosaurusi i otprilike polovina životinjskih vrsta u svetu naglo nestali iz fosilnih tragova“, piše Bil Brajson u knjizi „Kratka istorija bezmalo svačega“, (Laguna, 2005.)​.

Zaokupljen pitanjem misteriozne crvene linije, Volter Alvarez se obratio – svom tati. Tata je bio niko drugi do Luis Alvarez, slavni eksperimentalni fizičar koji je nekoliko godina ranije dobio Nobelovu nagradu. Alvarez stariji se odmah zapitao da li je nataložena prašina možda stigla iz svemira. „Svake godine na Zemlji se nataloži oko 30.000 tona svemirske prašine“, piše Brajson, koja je rasuta po čitavoj planeti. „Kroz taj tanak sloj prašine raštrkani su egzotični elementi koji inače nisu mnogo prisutni za Zemlji. Među njima je element iridijum kojeg ima hiljadu puta više u svemiru nego u Zemljinoj kori“.

Alvarez stariji se obratio svom kolegi koji je rezvio tehniku preciznog merenja hemijskog sastava ilovače koja je povremeno korišćena za analiziranje prastare grnčarije. Ukoliko bi izmerili količinu jednog takvog egzotičnog elementa i onda uporedili sa godišnjom stopom raspada, ustanovili bi koliko je vremena trebalo uzorcima da se formiraju. Nisu očekivali nikakvo epohalno otkriće, a sama analiza je vrlo dugotrajna, pa je taj posao došao na red tek mnogo meseci kasnije. Međutim, posle samo 224 minita analize uzorka u detektoru, bilo im je jasno da se nešto čudno dešava. Količina iridijuma u uzorku bila 300 puta veća od očekivanog nivoa. Nastavili su grozničavo da analiziraju – donosili su uzorke tanke crvene linije sa Novog Zelanda i Antarktika, zatim iz Danske, Španije, Francuske… svuda su analize dale slične rezultate pa su ovi naučnici konačno došli do zaključka da – pošto je cela Zemlja u jednom trenutku bila zasuta nečim iz svemira – najverovatnije se radi o udaru velikog asteroida ili komete.

To je sad trebalo saopštiti paleontolozima. U vreme kada su tata i sin Alvarez došli do ovog otkrića, baš kao i 100 godina ranije, još se pretpostavljalo da su dinosaurusi izumirali postepeno, milionima godina. Tek je veliki broj dokaza koji idu u prilog novoj pretpostavci, a koji su prikupljeni u narednim godinama i decenijama, ubedili paleontologe da je za izumiranje dinosaurusa kriv katastrofični udar asteroida.

Crveni talog koji su proučavali sin i tata Alvarez – danas znamo – nastao je nakon udara ogromnog asteroida koji je pao na mesto Ćikšulub u Meksiku i stvorio krater prečnika gotovo 200 kilometara i dubine 48 kilometara.

Šta se u tom momentu dešava? Takav udar, praćen zaslepljujućim bljeskom i vrelinom, verovatno je bio toliko katastrofičan da je u prvoj sekundi pobio sve živo u prečniku od 250 kilometara. Početni udarni talas je verovatno nastavio da se širi i uništava živi svet čak i oko 1500 kilometara od mesta udara, piše Bil Brajson. Proradili su vulkani i pokrenuo se lanac zemljotresa. Podiglo se toliko prašine, čađi i pepela da je Sunce ostalo zaklonjeno mesecima ili godinama, a događaj je imao snažan uticaj na klimu sledećih 10 godina.

Ovaj scenario se, pretpostavljamo, dogodio pre oko 66 miliona godina.

Naknadno su pretpostavke upotpunjene preciznim podacima koje je 2017. godine tim naučnika iz SAD i Velike Britanije objavio u žurnalu „Geophysical Research Letters”: Asteroid širine oko 12 kilometara pri brzini od 18 kilometara u sekundi udario je u Zemlju. Udar je bio pod uglom od 60 stepeni i asteroid je upao u plitke vode Meksičkog zaliva. Usled udara i ekstremno visoke temperature, više od 300 milijardi tona sumpora se podiglo u atmosferu zbog čega je prosečna globalna temperatura pala ispod nule i ostala na tom nivou nekoliko godina, dok je temperatura okeana vekovima ostala niža.

Tekst: Marija Đurić

Foto: Depositphoto/Elenarts