BILJKE DINOSAURUSI

Za razliku od svog rođaka Tiranosaurusa, koji je bio agresivni mesožder i lešinar sa ogromnim čeljustima za mrvljenje kostiju, većina dinosaurusa su zapravo bili biljojedi. I uopšte, sudbine dinosaurusa i tadašnjih biljnih vrsta bile su vrlo povezane: od rasprostranjenosti biljaka i njihovog broja zavisilo je hoće li dinosaurusi gladovati ili živeti u izobilju. Upravo iz tog razloga, kako su biljke evoluirale kroz mezozoik, mnoge vrste dinosaurusa u tom periodu su nestale, a druge su se pojavile.

U mezozoiku, koji je trajao u periodu od pre oko 250 miliona godina do pre oko 65 miliona godina, biljke su uglavnom izgledale mnogo drugačije nego danas: manje njih je cvetalo i nisu bile toliko raznovrsne kao danas. Među dominantnijim biljkama bili su i četinari od kojih neke i danas poznajemo – borovi, sekvoje, tise, araukarije, čempresi. Oni su činili osnovu ishrane dinosaurusa vegetarijanaca.

Jedna od čuvenih biljaka dinosaurusa je ginko (Ginkgo biloba), veoma staro pa i retko drvo, mada se u Srbiji može videti na više mesta, uključujući i Botaničku baštu „Jevremovac“ u Beogradu. Za gingko se kaže da je „živi fosil“ – to je biljka koja nema žive rođake. Raznovrsni ostaci ginka koji su pronađeni sugerišu da je ova listopadna golosemenica nastala u mezozoiku i bila veoma rasprostranjena. Danas se u Aziji smatra za sveto drvo i gaji se u dvorištima palata, a kao divlje raste jedino na jugoistoku Кine, u planinskim područjima. U Evropi i Americi uzgaja se po parkovima gde privlači mnogo pažnje svojim neobičnim izgledom: to je listopadno drvo visoko oko četrdesetak metara, sa piramidalnom krošnjom i listovima vrlo specifičnog oblika. Oni su trouglasti sa urezima na vrhu, a na ženskim biljkama u pazuhu listova obrazuju se mali semeni zametci. No, pošto seme vrlo neprijatno miriše, obično se u parkovima sade muške biljke.

O živim fosilima pisao je i Čarls Darvin u knjizi “O poreklu vrsta”, gde je naveo da postoje vrste koje su povezane sa nekim davno izumrlim biljkama. Te biljke su opstale do današnjeg dana i on ih je nazvao živim fosilima. Uopšte, taj naziv se koristi za označavanje biljaka i životinja koje su postojale u više geoloških perioda, koje su zadržale neke od primitivnih karakteristika i koje morfološki i fiziološki nalikuju fosilima – kao što su, na primer, krokodili, koji su nadživeli dinosauruse.

No, vratimo se biljkama. U periodu jure one su se značajno promenile, a sa njima i izgled planete: nastale su mnoge biljke koje cvetaju. Rasle su brzo, lako se prilagođavale klimatskim i drugim uslovima i imale žive boje, a činile su odličan izvor hranljivih materija za dinosauruse i druge biljojede.

Кada bi danas pravili baštu dinosaurusa koji cvetaju, u njoj bi posadili razne lovore, berberise, palme… koji uspevaju čak i u našoj blizini. Jedna od najupečatljivijih biljaka u ovoj bašti bila bi magnolija (Magnolia grandiflora). Ovo drvo, visoko oko 25 metara, opisao je 1759. Šveđanin Кarl Line u “Systema Naturae”, u kojoj su prvi put na odgovarajući način klasifikovana sva živa stvorenja. Magnolija je i kod nas vrlo rasprostranjena – ima je u parkovima i privatnim dvorištima, a prepoznatljiva je po dugom, tamnozelenom glatkom i sjajnom listu i velikim belim cvetovima (otuda ime grandiflora) koji pomalo mirišu na limun.

U našoj bašti dinosaurusa bi se našao i australijski bor (Wollemia nobilis), četinar iz porodice Araucariaceae, koji je jedna od najstarijih i najređih vrsta na planeti – najstariji pronađeni ostaci pripadali su biljkama koje su živele pre oko 200 miliona godina. Naučnici su je upoznali preko otkrivenih fosila i sve do 1994. verovalo se da ne postoje živi primerci. Te godine, u Australiji, u Nacionalnom parku „Volemija“ u Novom Južnom Velsu, oko 150 kilometara od Sidneja, otkriven je jedan primerak: čuvar Dejvid Nobl, dobar poznavalac botanike, sasvim slučajno, u vrlo nepristupačnom delu Parka, nabasao je na ovo oko 30 metara visoko drvo koje mu se učinilo zanimljivo. Poneo je sa sobom grančicu očekujući da će neki od botaničara umeti da identifikuje vrstu, ali je ubrzo otkrio da je ovaj bor (koji se tako naziva mada nije pravi bor), sasvim nepoznat, kao i da nema živih rođaka na Zemlji.

Pošto je otkrivena i dobila ime po nacionalnom parku u kom je rasla i po Dejvidu Noblu, botaničari su počeli da razmnožavaju ovu biljku i da primerke raznose svuda po svetu. Do sada je utvrđeno da su neki primerci uspeli da prezime na temperaturi i do 12 stepeni Celzijusa ispod nule, ali i da su vrlo osetljivi i skloni obolevanju. Upravo da bi se zaštitila ova biljka, lokacija bora koji je pronašao Nobl čuva se u velikoj tajnosti. S druge strane, kako bi se što više razmnožio i raširio, australijski bor promovisan je kao pogodno novogodišnje drvo na tom kontinentu. Takođe, primerci koji rastu u parkovima i baštama toliko su vredni i važni da su obično zasađeni unutar velikih kaveza kako bi se izbegla mogućnost oštećenja i zaraze.

—–

Tekst: Marija Đurić

Foto: Depositphotos/Vovan13

Verzija ovog teksta istog autora prvobitno je objavljena na sajtu Elementarijum.