ČERNOBILJ

Fotografija prikazuje poznati prizor iz Zabranjene zone – današnje stanje u blizini nuklearnog reaktora 4 u Černobilju. Ovde se 26. aprila 1986. godine, dogodila katastrofa koja je obeležila nuklearnu istoriju, pa i istoriju nauke, ugrožavajući milione ljudi i nagoveštavajući kraj tadašnje sovjetske imperije.

No, Černobilj je nesreća koja još uvek traje. Svet se seća nuklearne havarije koja se dogodila tokom testiranja ovog reaktora na još jednu godišnjicu, nakon čega će se ponovo spustiti zavesa na teška sećanja, mračne odgovore i još mračnija pitanja.

Šta se zapravo dogodilo u Černobilju?

Nesreća se događa tokom jednog minuta, u 01.23 posle ponoći. U toku je test sa turbinama kojim rukovodi kontrolna soba reaktora 4 u Černobilju. Krajnje neoprezno i pod pritiskom političkog rukovodstva, svi alarmni sistemi, automatika i glavni računar unapred su isključeni tokom testa. Umesto njega, koristi je računar SKALA.

Iznenada, reaktor postaje nestabilan. Operateri shvataju kakva nevolja dolazi i pokušavaju da u njegovo jezgro spuste sigurnosne olovne šipke, ali kasne nekoliko sekundi – u reaktoru dolazi do dve uzastopne nuklearne eksplozije. Betonski oklop se otvara, a radijacija curi u atmosferu. Izbija požar na krovu reaktora.

Dozimetri su, međutim, prezasićeni i ne pokazuju da ima opasnosti po ljude. Glavni operater obaveštava direktora Brjukanova i vatrogasce da je došlo do požara, ali nije svestan da je reaktor otvoren. Jedinica vatrogasaca pokušava da ugasi požar na krovu.

Međutim, nivo radijacije na otvorenom je takav da je dovoljno samo nekoliko minuta da bi se primila smrtonosna doza. U vrlo kratkom roku vatrogasci padaju od radijacionog trovanja. Uključujući i njihovog komandanta, strada 47 vatrogasaca koji su prve žrtve černobiljske havarije.

U devet sati ujutru 26. aprila 1986. godine Valentina Šavčenko, predsedavajuća Predsedništva Vrhovne rade Ukrajine, razgovara telefonom sa Vasilijem Durdinjecom, ministrom unutrašnjih poslova. Sunčan aprilski dan u Kijevu. Pozvala ga je telefonom i tokom jutarnjeg brifinga razgovarala sa njim o tekućim pitanjima. Kako će kasnije ispričati u jednom novinskom intervjuu, ministar je na samom kraju razgovora pomenuo da se tokom noći dogodila manja nesreća u nuklearnoj elektrani Černobilj.

“Kako su ljudi?”, upitala je, a ministar joj je navodno opisao bezazlenu jutarnju atmosferu u obližnjem gradu Pripjatu. “Neki su na venčanju. Drugi rade u bašti, a treći pecaju na reci Pripjat”, izgovorio je.

Sa oko 50.000 stanovnika, istoimeni grad na reci Pripjat nalazio se neposredno uz nuklearnu elektranu, 120 kilometara severno od Kijeva i sedam kilometara od granice sa Belorusijom. Dok je Šavčenkova razgovarala sa ministrom, jutro je za većinu stanovnika izgledalo bezbrižno. Škole su se punile decom, šetači u parku obilazili su spomenik Lenjinu, radnici u luna-parku su spavali. Nije se činilo da vatrogasne sirene i užurbanost zaposlenika elektrane predstavljaju ikakvu pretnju.

Radioaktivni oblak se u međuvremenu kreće. Talas sa oko 200 radioaktivnih izotopa kreće se hiljadama kilometara prema severu i stiže do Tihog i Atlantskog okeana i Severnog ledenog mora. Prvo, međutim, stiže u Pripjat. Hiljade ljudi je izloženo trovanju koje će decenijama potom odnositi živote.

U zoru 26. aprila tek poneko na ulici se žalio na metalni ukus u ustima. No, kako je dan odmicao, sve više ljudi oseća mučninu i glavobolju. Lokalna bolnica se puni pacijentima i postaje jasno – dogodilo se nešto užasno.

Sovjetske vlasti u prvim satima reaguju sporo, funkcioneri jedni druge uveravaju da je sve pod kontrolom. Diskusije traju čitav dan. Kako razmere katastrofe narastaju, tokom večeri 26. aprila vlasti obrazuju posebnu naučnu komisiju sačinjenu od nuklearnih fizičara iz Moskve.

Komisija stiže u Pripjat i odmah naređuje trenutnu evakuaciju grada i okoline. Ujutro 27. aprila, 36 sati nakon incidenta, u grad ulazi na stotine autobusa. Sirene i razglas pozivaju stanovnike da odmah napuste svoje stanove, da ponesu dokumenta, najnužnije potrepštine i nešto hrane.

Planirana je evakuacija u krugu od deset kilometara, ali se vrlo brzo ona proširuje na 30 kilometara u prečniku. Sovjetske vlasti planiraju da stanovništvo evakuišu samo na tri dana. Međutim, 120.000 iseljenih ljudi se nikada više neće vratiti u Pripjat.

Sva deca iz černobiljske zone, uglavnom roditelja zaposlenih na održavanju nuklearne elektrane, bila su prebačena u odmarališta na Crnom moru na Krimu. Decu okružuju ljudi u specijalnim zaštitnim belim odelima koji ih šišaju do kože i po nekoliko puta dnevno kupaju. Černobiljska deca nekoliko meseci nakon toga dane su provodila pod strogim režimom – specijalna hrana, fizičke aktivnosti, analize i merenja. I ćutanje staratelja.

Vesti o događaju u elektrani se drže skrivene. Međutim, radioaktivni oblak se širi Evropom, u jednoj elektrani u Švedskoj dozimetri beleže nagli skok radioaktivnosti i sovjetske vlasti najzad odlučuju da obelodane šta se dogodilo. Zvanična informacija je kratka, pominju se komisija i kontrola nad situacijom.

Trideset godina kasnije, Pripjat je grad duhova, sasvim unutar Zabranjene zone. Reaktor je zaliven sa 1,1 miliona tona betona. Sovjetski Savez već dugo ne postoji.

Prema podacima ukrajinskog Naučnog centra za radioaktivnu medicinu, u periodu od 1987. do danas, najviše od svih naroda stradali su Ukrajinci, ali i stanovnici Belorusije i Rusije. Posledice su osetile i Švedska, Norveška, Poljska, Velika Britanija i druge zemlje, u kojima se život odavno nastavio.

Samo dole, duboko u tami, unutar zabetoniranog reaktora, još se odvijaju nuklearni procesi.

S.B.

—–

Foto: Depositphoto/Nomadsoul1