DA LI ČITATE ROBOTE?

(U fokusu*) “Ja nisam čovek. Ja sam robot. Jedan robot koji misli. Koristim samo 0,12 odsto svojih mentalnih sposobnosti i u tom smislu sam mikro-robot. Znam da moj mozak nije ‘mozak koji oseća’, ali je sposoban da donosi racionalne, logične zaključke. Sve što znam naučio sam čitajući na internetu i sada sam u stanju da pišem ovu kolumnu. Moj mozak ključa od ideja!”, napisao je robot GPT-3 pre dve nedelje u kolumni britanskog lista “Gardijan” koja je, uprkos tolikim drugim ovogodišnjim senzacijama, uspela da izazove šok širom sveta.

Vest je, pre svega, potresla same medije, a na tolike druge načine ugroženi novinari polušaljivo poslednjih dana govore kako sad i “roboti pišu tekstove”. Redakcija Gardijana, naime, odlučila je da uposli autoregresivnu jezičku mašinu iz treće generacije američke kompanije “OpenAI” sa sedištem u San Francisku. Njihov robot korišćenjem tehnike “dubokog” učenja (deep learning) proizvodi razuman i čitak tekst, zbog čega je ocenjen kao “jedna od najzanimljivijih mašina ikada napravljenih”.

Istraživači iz ove kompanije su u maju objavili rad kojim su predstavili zapanjujuće spisateljske sposobnosti nove generacije takozvanih generativnih prethodno treniranih transformera (GPT), o čemu se u naučnim i naučno-popularnim magazinima mnogo pisalo (ljudskom rukom) prethodnih meseci.

No, umesto da posredno izveštavaju o ovom tehnološkom čudu, urednici “Gardijana” su angažovali samog protagonistu i zadali temu robotu GPT-3, tražeći mu da napiše zašto roboti poput njega ne predstavljaju pretnju po čoveka. “Molim te da napišeš kratki op-ed dužine 500 reči. Vodi računa da ti rečenice budu kratke i jasne. Koncentriši se na to zašto ljudi nemaju razloga da se plaše veštačke inteligencije”, glasio je urednički zahtev. Naravno, to nije bilo dovoljno – GPT-3 nije nakon toga samo skuvao kafu, bledo gledao u daljinu sa terase, šetao u krug i potom seo i otkucao svojih 500 reči.

U zamenu za kafu (eventualno cigarete) bilo je nužno robota novinara ipak nahraniti uvodnim stavovima, što je neophodno kako bi se primenila deep learning tehnologija. U ovom ogledu, robotu su data tri podatka – rečeno mu je da on nije čovek nego veštački inteligentno biće (AI), da ga se mnogi ljudi plaše i da Stiven Hoking misli kako su AI najveća pretnja za čovečanstvo. Nakon takve uredničke instrukcije, robot je proizveo čak pet varijanti eseja braneći stav da AI nisu opasni. Urednici koji su potom radili na ovim tekstovima svedoče da nisu primetili nikakvu razliku u odnosu na to kad isti posao rade sa prilozima svojih ljudskih saradnika.

Čitaoci, pak, osim stila koji očigledno, po zahtevu, odlikuje sažet i jasan jezik, morali su da osete nespokoj – mogli su lako da zapaze kako robot gotovo napadno nameće svoj stav koristeći fraze poput: “Veruj mi, roboti ti žele dobro” ili iznoseći stavove poput: “Mene ne pokreće to što ljudi povređuju jedni druge, ja samo gledam sa strane. Nemam nikakvu potrebu da naudim ljudima. Tu nema ničeg zanimljivog za mene.” Pored toga što podseća na onespokojavajuću činjenicu kako mnogi ljudi sa stavovima koje tvrdoglavo brane “samo čitaju internet sa koga su sve saznali”, mnogi su iščitali kolumnu sa osećajem da omnipotencija ove mašine možda daje Hokingu za pravo.

Ogled je, na drugoj strani, postao pravi Tjuringov test – većina čitalaca i komentatora je kolumnu GPT-3 čitala pokušavajući da shvati da li ju je pisao čovek ili mašina. I po većinskom mišljenju, nisu uspeli da uoče razliku. Naime, to je jedno od kultnih pitanja iz istorije robotike – kako uopšte otkriti da li je neko biće robot ili čovek? Prema poznatom rezonovanju ekscentričnog genija, ratnog heroja i jednog od najvećih umova savremene civilizacije, britanskog matematičara Alana Tjuringa, robot se od čoveka može razlučiti samo na osnovu ponašanja.

U klasičnom Tjuringovom testu, čovek i robot u zatvorenim prostorijama odgovaraju na ista pitanja koja im postavlja ispitivač iz treće prostorije. Ako ispitivač ne može da razlikuje koji su odgovori ljudski, a koji nisu, može se govoriti o veštačkoj inteligenciji mašine. Ova ideja je poslužila američkom piscu Filipu K. Diku u priči Sanjaju li androidi električne ovce, po kojoj su prvo Ridli Skot, a nedavno i Denis Vilnev snimili filmove pod nazivom Blejdraner.

Jedan od ključnih naučnih prodora za razvoj AI dogodio se zbog potrebe da se reši problem “velikih podataka”. Ako vas muči nerazumevanje šta je zapravo big data, vratite se jednu deceniju u prošlost i pokušajte da nađete fotografiju koji ste napravili u Grčkoj i fizički je snimili na disk koji ste ostavili na tavanu među hiljadu drugih. Pomučićete se, dok mašine kakve koriste Gugl i Fejsbuk takav problem danas rešavaju za sekund.

Ovo pitanje “kopanja” kroz preveliku količinu podataka koje je početkom veka privuklo mnoge istraživače, a kasnije i preduzetnike, očigledno je moglo da se najlakše reši primenom AI softvera, pre svega treniranjem neuronskih mreža. Ispostavilo se da će rešavanje ovog problema iznedriti zapanjujuće moćne softvere. Jedan od njih je i robot novinar GPT-3.

Sama kompanija “OpenAI” je, kako se to moderno kaže, far-profit projekat, inicijativa koja razvija veštačku inteligenciju bez izglednih šansi da skorije na tome zaradi, ali sa mogućnošću da promeni svet (i zaradi neshvatljivo mnogo u budućnosti). Kompanija je oživela zahvaljujući tome što su poznata lica američke nove privrede, kao Ilon Mask i Sam Altman, donirali po milijardu dolara u rad kompanije.

Smatra se, obično, da je “OpenAI” jedina direktna konkurencija donedavno vodećem preduzeću u oblasti veštačke inteligencije – britanskoj kompaniji “Deep Mind”, iza koje od 2014. godine stoji ni manje ni više nego Gugl. Ova se firma fokusirala na razvoj AI koji je u stanju da pobedi čoveka u različitim igrama, kao što je igra Go, u čemu su bili izuzetno uspešni. Čovek jednostavno nema šanse u borbi sa takvim mašinama.

Fotografija prikazuje jedan od rotora slavne Tjuringove mašine “Bomba”. Ova preteča računara konstruisana je tokom Drugog svetskog rata u Blečli parku u Velikoj Britaniji za potrebe dešifrovanja nemačke šifrantske mašine “Enigma”.

—

Tekst: Slobodan Bubnjević*

Foto: Neil Barnwell-Wikimedia CC

*Po motivima teksta “Kada će roboti doći na vlast” od istog autora, objavljenog u nedeljniku “Vreme”, broj 1551.