ĐAVOLJE VREME

ĐAVOLJE VREME

Možda će vas iznenaditi, ali sve do kraja srednjeg veka, dužina jednog sata nije bila ista tokom cele godine. Naime, dužina sata leti i zimi nije bila jednaka, a nije bila ni strogo definisana kao što je danas. Vreme se merilo tako što je od svitanja do zalaska sunca uvek je proticalo dvanaest sati bez obzira na doba godine.

Inače, zbog inklinacije, nagnutosti ose rotacije Zemlje, javljaju se godišnja doba, a obdanica je zimi kraća nego tokom leta. Zato kad se vreme od 12 sati skalira prema dužini obdanice, svaki pojedini sat zimi traje kraće, a leti duže. Ovakvo, takozvano temporalno računanje vremena bilo je sasvim ustaljeno. No, bilo je vrlo nepouzdano, naročito za potrebe dugih morskih plovidbi.

Zato se u epohi velikih pomorskih istraživanja počela koristiti vremenska skala koja ne zavisi od dužine dana, nego je tokom cele godine ujednačena prema dužini jednog istog dana – prolećne ravnodnevice ili ekvinokcija. Za razliku od dotadašnjeg temporalnog, u novom ekvinokcijalnom sistemu vreme ne zavisi od trenutka zalaska sunca, pa se jedan dan može meriti ravnomernom skalom od dva puta po 12 ekvinokcijalnih sati.

Ova, danas sasvim uobičajena vremenska skala, ustalila se tek u 14. veku, kada je merenje vremena prestalo da bude potpuno zavisno od sunčeve senke, a u širu upotrebu uvedeni prvi mehanički časovnici.

Najstariji satni mehanizam prilagođen ekvinokcijalnom sistemu sagrađen je u Milanu 1336. godine, uz katedralu San Gotardo. Smatra se da ga podigao graditelj Đakopo de Dondi koji je dobio titulu Del Orologio (od sata).

De Dondi je poznat i po javnom satu koji je nekoliko godina kasnije, 1344. godine, izgradio u Padovi. Pogon prvih ekvinokcijalnih mehaničkih satova obezbeđivali su tegovi. Ovi satovi su imali jednostavan mehanizam sa zapinjačom i nemirnicom.

Javni satovi su se u to doba već dugo pravili širom Evrope, ali su bili potrebni vekovi da mehanički satovi zamene sunčane – u srednjem veku je bilo uobičajeno da se uz mehanički, sagradi i jedan sunčev sat, kako bi se lakše mogao podešavati.

Pretpostavlja se da je prvi mehanički sat još u 10. veku napravio slavni opat Gerbert (947–1003), koji je posle boravka u jednom manastiru u Španiji, u Evropu doneo razna mavarska, odnosno arapska znanja matematike, pa tako i abakus, mehaničku spravu za računanje.

Naime, u nemačkoj hronici iz 997. godine, biskup Titmar kaže da je upravo “Gerbert u Magdenburgu gradio satove i to veoma dobro jer je različitim spravama posmatrao zvezde, prema kojima se upravljaju pomorci na svojim putovanjima”.

Srednjevekovna ilustracija prikazuje đavola i opata Gerberta koji je bio kaluđer toliko poznat po obrazovanju (proučavao je antiku i dobro poznavao Aristotela mnogo pre velike renesanse), pa je zato čak bio proglašen za vešca. Širila se legenda kako je iz Španije doneo arapsku knjigu magije, a svoju mudrost dobio u trgovini sa Đavolom.

Pred kraj života, Gerbert je napredovao u katoličkoj hijerarhiji i postao papa Silvester II, a mehanički satovi su se počeli širiti Evropom.

S.B.

—–

Ilustracija: Cod. Pal. germ. 137, Folio 216v Martinus Oppaviensis, Chronicon pontificum et imperatorum – Wikimedia Commons