DEMONI ČERNOBILJA

(Istorija utorkom*) Mada je stiglo leto, a godišnjica najveće nuklearne katastrofe u istoriji, 26. aprila, odavno je prošla, ove godine se i dalje piše i razgovara o Černobilju. I to više nego ikada pre. Mora biti da su zbog toga bar delimično zabrinuti zagovornici nuklearnih elektrana koji su odnedavno – uprkos Zakonu o zabrani izgradnje – najednom postali aktivni i u Srbiji (možda niste primetili nedavno potpisani državni sporazum sa kompanijom Rosatom, najvećim graditeljem nuklearki na svetu i najavljeno osnivanje Centra za nuklearnu energiju).

No, ma u kojoj državi da živi, zemlji sa nuklearnom industrijom ili poput naše, državi bez nuklearnih rizika, gledalac planetarne hit serije “Černobilj” mreže HBO, koja je emitovana tokom maja 2019. godine, mogao se upitati da li seriju prate i zaposleni u nuklearkama i zagovornici ove “ekološki čiste” energije (izuzimajući havarije, ona to zaista jeste – nuklearne elektarne ne emituju CO2). Kako god, seriju koju je napisao američki autor Krejg Mazin doslovno su gledali milioni ljudi širom planete, a kako stvari stoje, “Černobilj” postaje jedan od najgledanijih televizijskih programa svih vremena.

HBO serija je popularnija i od kultne “Igre prestola” i trenutno na mreži IMDB ima ocenu 9,7 što je najveća ocena koju je ikada jedan program imao. Filmska i televizijska kritika je ocenjuju najvišim ocenama, a emitovanje je pratila i lavina medijskih priloga, članaka, eseja i analiza, među kojima je i mnogo negativnih reakcija, posebno iz Rusije.

Uticaj jednog igranog programa teško je sagledati, ali čini se da, uz svu ironiju, priča o katastrofi koja se dogodila 26. aprila 1986. na teritoriji nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, u današnjoj Ukraniji, više neće biti sasvim ista. Brojne analize svedoče kako stotine hiljada ljudi, posebno na Zapadu, nakon gledanja “Černobilja” počinju da se interesuju gde su im najbliže nuklearke i šta je uopšte nuklearna energija.

Odnos medija prema Černobilju je takođe izmenjen – sve do ove godine, Černobilj je dobijao izvesnu pažnju isključivo na godišnjicu, nakon čega se ponovo spuštala zavesa na teška sećanja, mračne odgovore i još mračnija pitanja. Dnevna štampa se sada bavi nesrećom iz 1986. godine kao da se dogodila prošlog meseca. Uostalom, ni “Nauka kroz priče” nije ostala imuna – autor ove priče napisao je petnaestak članaka o Černobilju, ali ovo je prvi koji je objavljen mimo godišnjice katastrofe.

*

“Koja je cena laži?”, sažima poruku ovog programa njegov glavni protagonista, načinjen prema liku ruskog nuklearnog fizičara Valerija Legasova (1936-1988), zamenika instituta Kurčatov i šefa komisije koja je istraživala katastrofu. Legasovljevo zaveštanje – istina zbog koje je trpeo pritiske i zbog koje je izvršio samoubistvo – dospela je do najšireg auditorijuma putem krajnje neočekivanog medija: igrane TV serije jedne kablovske mreže.

Uprkos kritikama za razne hronološke omaške, dramatizaciju i nepreciznosti (mada ih, zapravo, u ovom programu ima daleko manje nego u prosečnom istorijskom filmu), optužbi o pristranosti i najava da će Rusija snimati novu verziju sa CIA agentom, ali i sasvim suprotno – ocenama da je preterano fokusirana na krivicu pojedinaca, a ne sistema (čije je surovo lice opisano u delu beloruske nobelovke Svetlane Aleksijevič “Černobiljska molitva”), autori HBO serije su ipak postigli cilj koji je delio i Legasov – predstavili su svetu demone Černobilja.

Naime, Černobilj nije istorija – on će uvek biti delimično živ koliko i nuklearni procesi u havarisanom, sada u beton zalivenom reaktoru broj 4. Uostalom, radioaktivni cezijum i druge supstance koje su, nakon pucanja oklopa, iscurele iz reaktora (što je uz izvesna odstupanja i pojačane vizualne efekte prikazano u završnici prve epizode) još uvek se u tragovima mogu uloviti u atmosferi planete.

Posledice Černobilja neće potpuno nestati hiljadama godina, naročito na lokalu, ali one, kad je istina o Černobilju dostupna, mogu biti i pozitivne – oprez, dodatne sigurnosne i kontrolne mere u svim nuklearkama na svetu zasnovane su na poznavanju negativnih iskustava Černobilja, što uključuje i mane ljudskog karaktera. Uostalom, Srbija (bar za sada) nema nuklearke upravo zbog ove havarije. Važeći moratorijum na izgradnju je izglasan 1989. pod uticajem Černobilja, mada je SFRJ nakon izgradnje Krškog bila planirala izgradnju većeg broja nuklearnih reaktora.

*

Nuklearna elektrana u Černobilju imala je četiri reaktora tipa RBMK-1000, a u vreme incidenta su građena i dva nova, reaktori 5 i 6. Svaki od njih je bio 1 GW snage na pragu. Dan pre incidenta, direktor elektrane je naredio testiranja reaktora 4, a operateri su pokušali da izmere brzine turbine pri njegovom zaustavljanju. U seriji loših odluka, ovaj zapravo rutinski test izmiče kontroli – u apokaliptičnom sledu događaja reaktor postaje nestabilan. U 01.23 posle ponoći događa se incident.

Sudeći po obimnim arhivama, koje nisu sve mogle biti iskorišene u TV seriji, sutradan – u devet sati ujutru 26. aprila – Valentina Šavčenko, predsedavajuća Predsedništva Vrhovne rade Ukrajine, razgovara telefonom sa Vasilijem Durdinjecom, ministrom unutrašnjih poslova. Bio je sunčan aprilski dan u Kijevu. Šavčenko je pozvala ministra telefonom i tokom jutarnjeg brifinga razgovarala sa njim o tekućim pitanjima.

Kako će kasnije ispričati u jednom novinskom intervjuu, ministar je na samom kraju razgovora pomenuo da se tokom noći dogodila manja nesreća u nuklearnoj elektrani Černobilj. “Kako su ljudi?”, upitala je, a ministar joj je navodno opisao bezazlenu jutarnju atmosferu u gradu Pripjatu. “Neki su na venčanju. Drugi rade u bašti, a treći pecaju na reci Pripjat”, izgovorio je.

Sa oko 50.000 stanovnika, istoimeni grad na reci Pripjat nalazio se neposredno uz nuklearnu elektranu, 120 kilometara severno od Kijeva i sedam kilometara od granice sa Belorusijom. Kako svedoče intervjuisani žitelji Pripjata i okoline, dok je Šavčenkova razgovarala sa ministrom, jutro je za većinu meštana zaista izgledalo bezbrižno, uključujući i ljude koji su prethodne noći sa mosta posmatrali požar u elektrani.

Nažalost, svi oni su bili u smrtnoj opasnosti, ali i mnogi drugi. Prema podacima Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA), oko 6,6 miliona ljudi bilo je nakon havarije izloženo radijaciji, a smatra se da je više od 9000 ljudi preminulo od raka. No, stanovništvo koje živi u blizini ove oblasti čak i danas je ugroženo.

Detaljni podaci prikazani u odjavnoj špici finalne, pete epizode, mada sa dužnom pažnjom ukazuju na razmere i posledice tragedije, ne pominju da danas više od pet miliona ljudi živi u područjima koja su još uvek delimično kontaminirana. Radioaktivno zagađenje opasno po zdravlje prostire se na 310 kvadratnih kilometara u Rusiji, na 640 kvadratnih kilometara u Ukrajini i čak na 3000 kvadratnih kilometara u Belorusiji, na koju je zapravo palo više od 60 odsto opasnih materija.

*

Mada je organizovan u improvizovanom sudu, u zgradi nekadašnjeg Doma kulture, kako je i prikazano u seriji, sudski proces krivcima za havariju, iz jula 1987. godine, izazvao je svetsku pažnju. Američki list “Njujork tajms” od 27. jula iste godine objavljuje priču sa suđenja u severnoj Ukrajini, prenoseći čak i reči sudije koji je okrivljenima zamerio nebrigu, nerad i opštu lošu atmosferu u elektrani, jer je utvrđeno da su radnici pili i igrali karte tokom smene.

Glavni okrivljeni, prikazani u seriji, glavni inženjer elektrane Nikolaj Fomin, njegov zamenik Anatolij Djatlov i direktor nuklearne elektrane Viktor Brjukanov prošli su kroz, reklo bi se, još dramatičniji put spoznaje od onog viđenog u seriji i gotovo su halucinirali tokom procesa, da bi nakon tri nedelje suđenja bili osuđeni na deset godina prinudnog rada. Uz njih trojicu, osuđeni su na manje kazne šef smene Boris Rogoškin, stariji inženjer Jurij Lauškin i šef reaktora Aleksandar Kovalenko.

Sovjetski Savez, dok je istovremeno pokrenuo čak 600.000 ljudi u procesu obnove i sanacije, armije dobrovoljaca poznatih kasnije kao likvidatori, do samog kraja će insistirati na ljudskoj grešci i krivici osuđenih pojedinaca. Potonje istrage ukazaće upravo na ono o čemu govori Legasov – da sam dizajn RMBK reaktora nije bio dovoljno bezbedan, a da, sasvim poput grafitnih šipki u reaktoru, zvanična reakcija neće umanjiti posledice nesreće nego će, kako je Gorbačov kasnije rekao, čak srušiti ceo Sovjetski Savez.

*

Danas se na području uz sam Černobilj, u prečniku od oko 30 kilometara od elektrane, nalazi takozvana Zabranjena zona, oblast u kojoj je svaki duži boravak opasan po život. Zona ima specijalni administrativni status, ograđena je bodljikavom žicom, znacima upozorenja i kontrolnim punktovima. Oko 800 čuvara nadzire ogradu, a unutar Zone se nalazi više od 30 grobalja radioaktivnog otpada.

Prirodna prostranstva su već značajno izmenila svoj lik. Bez čoveka, životinje su osvojile područje koje je iz godine u godinu sve bogatije vegetacijom. Kada ne bi bilo raznih genetskih devijacija, divljina bi delovala nedirnuto. U najužem obruču, nalazila se posebno opasna, jeziva “crvena šuma”. Mrtva i tiha borova šuma, koja se prostirala na četiri kvadratna kilometra oko elektrane, posle havarije je dobila tamnosmeđu boju i uginula, postajući izuzetno radioaktivan spomenik tragedije u Zoni.

Zona nije prazna. U nju i dalje ulaze likvidatori kakvi su prikazani i u seriji, tehničari i inženjeri koji rade na čišćenju radioaktivnog otpada – smešteni u blizini Zone, danas na ovom opasnom poslu rade u dvonedeljnim smenama. Pored tehničkog osoblja, uz odgovarajuću zaštitu, oblast sve češće razgledaju “nuklearni turisti” i novinari koji uglavnom svedoče da je u Zoni zarobljeno vreme iz komunističke epohe. Fotografija prikazuje prizor dečjih zaštitnih maski koje su ostavljene u učionici napuštene škole u Pripjatu.

S.B.

—–

*U tekstu su korišćeni motivi iz jednog od tekstova istog autora objavljenog na tridesetu godišnjicu katastrofe, 26. aprila 2016. godine, u nedeljniku “Vreme”

Foto: Depositphotos/Bloodua