DUGO PUTOVANJE BODO ČOVEKA

Istok Etiopije. Dok u dolini reke Avaš buja gusta vegetacija i raznovrstan živi svet, samo par stotina metara dalje ka istoku predeo se pretvara u sušnu i negostoljubivu oblast. Ovde, u regiji nazvanoj Bodo D’ar, 1976. godine, američki geolog neobične biografije, Džon Kalb, otkrio je fosile koji će imati ogroman uticaj na naše razumevanje evolucije roda Homo i drugih kičmenjaka. Istovremeno, njegovo istraživanje će povezati evoluciju afričkih hominina sa najstarijim tragom čoveka pronađenim u Srbiji.

Kao tinejdžer Kalb je plovio priobaljem Južne Amerike u potrazi za olupinama brodova, a kasnije sa timom morskih biologa i lovaca na blago istraživao koralne sprudove Kariba. Avanturistički duh i radoznalost vodili su ga i u kopnene ekspedicije sa geolozima koji su analizirali mogućnost prokopavanja kanala kroz Južnu Ameriku, a usput i sastav tla i mogućnosti da se u nekim oblastima pronađe zlato.

U međuvremenu, Kalb se zainteresovao i za kompleksne geološke teme, a posebno za tektoniku takozvanog Afarskog trougla. Ova oblast je jedinstvena geološka depresija koja je u nekim delovima čak 155 metara niža od nivoa mora. Smešten na istoku Afrike, Afarski trougao prostire se preko Eritreje, Džibutija i dela Etiopije, uključujući i Bodo D’ar. Mnogi ga danas smatraju za mesto rađanja čovečanstva jer su tu nađeni neki od najstarijih fosila hominina.

Današnja slika evolicije čoveka je veoma kompleksna i prilično neusaglašena. Problem je što ljudi nisu jednolinijski evoluirali iz vrste u vrstu, uvećavali svoje mozgove i svoje veštine, i polako se peli nekakvim evolucionim stepenicama ka današnjem Homo sapiensu. Mnoge postojeće vrste su koegzistirale, volele se ili ratovale, mešale se, asimilovale i nestajale. Neke grupe prelazile su i velike distance pa vrste ne možemo sa sigurnošću vezivati samo za određene teritorije.

No, nešto od toga možemo i da razjasnimo. Na stablu najranijih ljudskih predaka najpre se odvojila grana gorila, a „ubrzo“ i šimpanzi, da bi linija nastavila sa precima koji su se kretali dvonožno. Nakon Ardipitekusa i Australopitekusa glavni antropološki nalazi pripadaju rodu Homo. Zapravo, u poslednjih oko dva miliona godina, pored nas, Homo sapiensa, na Zemlji je živelo još devet značajnih vrsta: najstariji su obilato dokumentovani Homo habilisi iz istočne i južne Afrike, kao i Homo rudolfensis iz Kenije čijih tragova imamo veoma malo. Onda sledi Homo erectus, uspravni čovek koji je živeo otprilike od pre 1,8 miliona godina i opstajao sve do pre oko 70.000 godina i koji je naš direktni predak. Nešto mlađi su dvojica „Evropljana“, Homo antecessor prvobitno otkriven u Španiji, kao i Homo heidelbergensis pronađen u Nemačkoj, ali je njegovim imenom nazivano i mnoštvo tragova u Africi. Zatim, imamo Homo rhodesiensisa, čovek iz Rodezije o kome će biti dosta reči zbog njegovog problematičnog imena. Tu su i Homo floresiensis, patuljasti ljudi sa indonežanskog ostrva Flores. I konačno, na listi su dve relativno skoro nestale vrste, slavni neandertalci (Homo neanderthalensis) koji su živeli dominantno u Evropi ali su se raširili i na zapad Azije, kao i Denisovci koji su, možda, posebna vrsta iz Azije.

BODO LOBANJA

Ali, vratimo se još jednom avanturama Džona Kalba. Interesujući se ne samo za tragove čovekovih predaka nego i fosile drevne faune, Kalb je otputovao u Afriku i tamo 1975. pokrenuo sada čuvenu Istraživačku misiju rasedne doline u Etiopiji. Njegov tim ovde je otkrio jednu od najkompletnijih grupa tragova evolucije kopnenih kičmenjaka. Presek sedimentnog tla koji su istraživali sadržao je ostatke počevši od kasnog miocena (pre oko 5-7 miliona godina), pa sve do još trajućeg holocena. U gornjim slojevima otkriveni su najobimniji do sada poznati tragovi hominina, a jedan od njih je čuvena Bodo lobanja.

Radi se o 600.000 godina staroj i najkompletnijoj lobanji hominina iz perioda srednjeg pleistocena (između pre 781.000 i 126.000 godina) iz Afrike. Bodo lobanja, iako morfološki ima pojedine osobine zajedničke sa mnogo starijim Homo erectusom, a neke i sa mnogo mlađim modernim čovekom, Homo sapiensom, dodatno je neobična zbog velike zapremine. Naime, lobanja je značajno veća od one kod starijih hominina i po veličini bi se gotovo mogla uporediti sa lobanjom modernog čoveka. Specifičan za bodo lobanju je i oblik grebena iznad obrva koji se značajno razlikuje i od neandertalskih, i od onih koji pripadaju Homo sapiensu. Na osnovu drugih ostataka iz okoline koji pripadaju ovom periodu, zaključeno je da je Bodo čovek lovio životinje i za to koristio sekire i sekače.

Paleontolozi su, međutim, bili nesigurni oko mesta Bodo čoveka u ljudskom evolucionom stablu. Naime, Bodo je prvobitno bio svrstan u Homo heidelbergensis, vrstu koja je najpre otkrivena u Hajdelbergu u Nemačkoj 1907. godine. Nalaz iz Hajdelberga je u to vreme bio najstariji evropski fosil procenjene starosti oko 640.000 godina. U međuvremenu, naziv Homo heidelbergensis dodeljivan je ne samo morfološki sličnim fosilima, već i mnogim drugim nalazima koji nisu mogli definitivno da budu svrstani pod neku drugu vrstu – niti neandertalca, niti modernog čoveka, niti pak Homo erectusa koji je još mnogo primitivniji. Za mnoge nalaze Homo heidelbergensisa se ipak kasnije ispostavilo da su pripadali ranim neandertalcima.

Deceniju i po nakon pronalaska čoveka iz Hajdelberga, 1921. godine, u nekadašnjoj Rodeziji, danas Zimbabveu, u Kabve rudniku bogatom olovom i cinkom, otkrivena je još jedna lobanja čija je procenjena starost prema poslednjim analizama oko 300.000 godina. Ova lobanja proglašena je za jedinstvenu vrstu i nazvana Homo rhodesiensis.

MAGLOVITO STANJE

U međuvremenu, sa novim otkrićima koja su dolazila, među paleontolozima se sve glasnije čuo stav da su Homo heidelbergensis i Homo rhodesiensis u jednoj meri sinonimi, kao i da se polako javlja „zbrka u sredini“, odnosno među fosilima koji su veza između Homo erectusa i Homo sapiensa. Problem je u tome što su neke vrste postajale istovremeno i čak se i mešale, a različitosti koje ih karakterišu nisu tako velike i jasne.
Naime, kao što smo naveli, za Homo heidelbergensisa mnogi antropolozi smatraju da je rani neandertalac, odnosno, da mnogi fosili iz zapadne Evrope koji se trenutno pripisuju Homo heidelbergensisu treba da budu preimenovani u Homo neanderthalensis da bi odrazili ranu pojavu neandertalskih osobina u tom regionu.

No, mnogo je veći problem sam naziv Homo rhodesiensis (Čovek iz Rodezije) koji je predložio engleski paleontolog Artur Smit Vudvard. Rodezija je, naime, bila britanska kolonija nazvana po engleskom magnatu Sesilu Roudsu koji se iz Engleske kao dečak sa porodicom doselio u Afriku. Samo nekoliko decenija kasnije u Africi je držao monopol nad svetskim tržištem dijamanata. Bogatstvo mu je tu otvorilo vrata ka visokoj politici i novim lukrativnim poslovima. Kao premijer Kejp kolonije doneo je Zakon o Glen Greju 1894. godine kojim je uspostavio porez na rad i primorao crne muškarce da se zaposle na tuđim farmama i industriji kako bi mogli da plate porez. Zakon je takođe omogućio konfiskaciju njihove zemlje.

U vreme otkrića bodo lobanje, u ondašnjoj Rodeziji, u kojoj su živeli dominantno belci, još se vodila velika borba za nezavisnost od britanske kolonijalne vlasti. Borba se pretvorila u Rat za oslobađanje Zimbabvea, kako je država sa sticanjem nezavisnosti 1980. godine nazvana. Utoliko se u naučnoj zajednici gotovo jednoglasno smatra da nije prikladno čitavu vrstu, poteklu i otkrivenu u Africi, nazvati po imenu britanskog
kolonijaliste koji je načinio veliko zlo ljudima ovog kontinenta.

Ispostavlja se tako da i Homo heidelbergensis i Homo rhodesiensis odražavaju već zastarela saznanja o homininima iz perioda srednjeg pleistocena koji je trajao otprilike od pre 781.000 do pre 126.000 godina. Tačnije, smatra se da ova imena ne odražavaju čitav spektar varijabilnosti hominina iz tog doba i da stablo hominina mora da se preuredi i preimenuje.

Zato se 2021. godine pojavila inicijativa grupe paleontologa da se problem „maglovitog stanja“ na stablu reši napuštanjem oba naziva, i Homo heidelbergensis i Homo rhodesiensis. Oni su predložili uvođenje novog imena – Homo bodoensis. Tim imenom označili su pretka iz ranog srednjeg pleistocena loze Homo sapiensa, sa panafričkom rasprostranjenošću koja se proteže do istočnog Mediterana (Jugoistočna Evropa i Levant). Njegovo ime je omaž Bodo D’aru, mestu na kom je ponikao čovek, i tipičan predstavnik je dobro očuvana bodo lobanja nađena u istraživačkoj misiji Džona Kalba. Pripadnici te vrste imali su velike lobanje koje pokazuju značajan evolucioni skok i tranziciju ka Homo Sapiensu. Prema pretpostavci ove grupe istraživača, Homo bodoensis je bio prvi koji se odvojio od zajedničkog pretka, a nakon toga dogodilo se grananje na evropske neandertalce i denisovance iz Azije.

Na taj način, uvođenjem novog imena, u velikoj meri bi se rasplela „zbrka u sredini“. Homo bodoensis je, prema predlogu ove grupe istraživača, naziv pretka modernog čoveka koji je potekao iz Afrike i raširio se kroz Mediteran do – sada sledi obrt – Srbije.

RASISTIČKO NASLEĐE

Inicijativa ove međunarodne grupe istraživača još nije formalno prihvaćena ali je – iako ne postoji puna podrška i saglasnost naučne zajednice – zakoračila u stručnu javnost. Takođe je preko velikih svetskih medija doprla i do šire javnosti. Za nas u Srbiji posebno je zanimljivo što su među pokretačima ove inicijative dva paleontologa iz Srbije: profesorka Mirjana Roksandić, paleoantropološkinja koja živi i radi u Kanadi, i Predrag Radović, paleontolog i kustos Narodnog muzeja Kraljevo koji takođe radi i na Odseku za arheologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

„Najveći broj imena koja su data vrstama ljuskog roda potiču sa kraja 19. i početka 20. veka kada se znalo jako malo o ljudskoj evoluciji i kada je slika bila znatno uprošćena. Neka imana (kao što je Homo erectus) nisu dobra jer impliciraju da je uspravan hod vezan samo za čoveka i da se javlja znatno kasnije tokom evolucije nego što je to evidentno danas. Ali to ime opstaje jer je jednostvano previše često korišćeno i teško ga je promeniti“, objašnjava u razgovoru za „Nauku kroz priče“ profesorka Mirjana Roksandić koja predaje antropologiju na Univerzitetu Vinipeg u Kanadi. Govoreći o problemu sa nazivom Homo rhodoensis, profesorka Roksandić, koja je bila i predsednica Paleoatropološkog društva Kanade, podseća kako je to ime nastalo po krvoločnom zločincu kolonijanog režima i otvorenom rasisti poznatom po izjavi da „svi crnci hoće da postanu belci, a svi belci hoće da postanu Englezi“. „Imenovati afričku predačku vrstu koja je u korenu svih današnjih ljudi koji žive na zemlji po belom kolonijalnom zločincu i rasisti je prosto etički neodrživo. Usput, to ime je jako retko korišćeno (17 članaka pre 2022.) i trebalo bi da bude jednostavno da se zameni nekim prihvatljivijim imenom“, dodaje prof. Roksandić.

Nabrajajući niz koraka u postupku imenovanja novih vrsta, koji moraju biti u skladu sa pravilima Internacionalne komisije za zoološku nomenklaturu, ona objašnjava kako uvek postoji otpor novinama, ali da istovremeno na menjanju imena rhodesiensis insistira veliki broj taksonomista, botaničara i zoologa. „Momentum raste i mislim da će nastaviti da raste. Otpor postoji, jer takva promena može da povuče nogu pa da se menja veliki broj imena“, objašnjava ona. „Ja sam sigurna da će bodoensis vremenom zaživeti, jer je sadašnje rogobatno ime neprihvatljivo velikom broju antropologa“.

SUSRETI NA NIŠAVI

Pitanje Bodo čoveka vezano je za naše prostore iz još jednog uzbudljivog razloga koji leži na padini Svrljiških planina, u Sićevačkoj klisuri kraj Nišave, gde se nalazi pećina Mala Balanica. Dugačka oko 25 metara, Mala Balanica ne bi bila ni po čemu posebna da u njoj 2006. godine naš arheolog, profesor Dušan Mihailović, nije pronašao najstariji ostatak čoveka sa ovog prostora. Radi se o donjoj vilici čovekovog pretka staroj oko 500.000 godina, koji pripada upravo Homo bodoensisu (na fotografiji). Retko i vredno otkriće detaljno je opisano u novoj knjizi o kojoj je „Nauka kroz priče“ nedavno pisala „Koreni evropske civilizacije“ (Mladinska knjiga, 2023.). Autori knjige su, uz profesora Mihailovića, još dva arheologa, takođe profesora Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Jasna Vuković i Boban Tripković. Ispostaviće se da je vilica iz Male Balanice najstariji čovekov fosil sa Balkana, i jedan od najstarijih u Evropi. Vilica pripada arhaičnom čoveku i sasvim se razlikuje od neandertalaca koji su prisutni severnije u Evropi tog doba. Naziv Homo bodoensis koji joj je pripisan govori o vrsti koja se na Balkanu raširila iz Afrike, preko Mediterana.

Profesor Mihailović koji je i pronašao vilicu, kao i profesorka Roksandić, članovi su međunarodnog tima koji i danas istražuje lokalitete na Balkanu tragajući za ostacima praistorijskih ljudi. Kako područje Srbije, kao i mnogi delovi Balkana, prethodno nisu sistematski istraženi, ovaj tim imao je značajne uspehe. Tokom 2022. godine oni su u uglednom Žurnalu evolucije čoveka (Journal of Human Evolution) objavili članak o zubima neandertalaca koji su pronađeni veoma blizu mesta gde je nađena vilica, u susednoj pećini Velikoj Balanici. Osim zuba odraslog neandertalca i deteta, među tragovima datiranim na pre oko 300.000 godina, u Velikoj Balanici nađeni su i ostaci ognjišta i alati za obradu kože koji se inače u to vreme koriste samo na istoku, a tek kasnije se prenose u zapadnu Evropu. Još ne znamo da li su novi alati u Veliku Balanicu stigli zahvaljujući migracijama ljudi sa istoka koji su ih mogli doneti tu, ili prenošenjem ideja kroz kontakte različitih grupa.

I pored toga, zahvaljujući nalazu vilice Homo bodoensisa u Maloj Balanici, kao i pronalasku ostataka neandertalaca iz Velike Balanice, istraživači su vremenom počeli da otkrivaju uzbudljivu priču o susretima ljudi koji su potekli sa Bliskog Istoka i evropskih neandertalaca, pre oko 300.000 godina, na padinama iznad Nišave.
Antropolozima je poznato da su ljudi i neandertalci tokom hiljada godina živeli istovremeno i imali mnoštvo kontakata. Ponekad su se mešali (današnji ljudi nose nekoliko procenata DNK neandertalaca), a nekad i ratovali, pa među pretpostavkama o razlogu izumiranja neandertalaca postoji i ona da su za to zaslužni Homo sapiensi.

BALKANSKI PUTEVI

Dokazi o životu neandertalaca na prostoru Srbije postojali su i pre otkrića zuba iz Velike Balanice. Naime, u obližnjoj pećini Pešturina su 2015. godine otkriveni jedan zub i fragmentovana kost podlaktice neandertalca. Pošto su najstariji ostaci neandertalaca, starosti između 300.000 i 500.000 godina pronalaženi u zapadnoj Evropi, a tek se kasnije njihovo stanište širilo ka Aziji, ispostavlja se da su se prema istoku širili upravo preko našeg podneblja. Balkansko poluostrvo ispresecano rečnim dolinama, i ljudima i životinjama služilo je kao migracioni put i koridor iz Male Azije u Evropu, kao tranzit između istoka i zapada, i severa i juga.

Istraživanja praistorije u našem delu Evrope, koja ovaj tim nastavlja da sprovodi, doprineće dodatnom rasvetljavanju puteva kojima se kretao ljudski rod. Naime, balkanski putevi i mnogo mlađi praistorijski ljudi iz Lepenskog Vira, Starčeva i Vinče doneli su ogromna saznanja o neolitu u Evropi. Buduća otkrića iz srednjeg pleistocena i perioda Homo bodoensisa mogla bi postati jednako važan deo praistorijske slagalice.

Tkst: Marija Đurić
Fotografija: Mirjana Roksandić