DŽEJN GODAL I SNOVI O DŽUNGLI

Jedna od najinspirativnijih naučnica današnjice, Džejn Godal, primatolog, antropolog i aktivistkinja koja se bori za očuvanje prirode i prirodnog staništa majmuna.

Kao devojčica, Džejn je od oca dobila plišanog majmuna šimpanzu – omiljenu igračku koju je toliko volela da je počela da mašta da će jednog dana otići u Afriku i posmatrati uživo šimpanze. U dvadesetim godinama, bez adekvatnog obrazovanja i dovoljno finansija, zajedno sa majkom, književnicom, koja je svesrdno podržavala Džejninu avanturu, zaputila se u Afriku. Stigla je u Keniju, a zatim u Tanzaniju, gde je svoj san i ostvarila. Počela je da proučava šimpanze – provodila je dane u džungli, posmatrajući ih i zapisujući ono što je saznala.

Priča o Džejn je bajka o ostvarenim detinjim snovima, o ljubavi prema nauci, o etici, istrajnosti i uspehu. Čak i u svojoj devetoj deceniji, sa 83 godine, ona sa strašću, mirno i živopisno govori o svom životu sa majmunima i o tome zašto je važno da svako od nas bude aktivista. Svaki pojedinac koji je spreman da se uključi u tu borbu, kaže Džejn, isuviše je važan. Nemamo luksiz da odustanemo, smatrajući da nismo dovoljno moćni.

U vreme kada je tek stigla u Afriku, o šimpanzama se nije znalo mnogo, pa su njena zapažanja bila više nego zanimljiva. Međutim, kako nije imala nikakvo formalno obrazovanje o primatima, njene zaključke naučna zajednica nije prihvatala. Majmuni koje je Džejn posmatrala koristili su oruđe, baš kao i ljudi. To njeno zapažanje izazvalo je nevericu i podsmeh. Majmuni su, tvrdila je, umeli da koriste jezik znakova, pokazivali su širok spektar emocija, bili sposobni da vole, pate i da održavaju čvrste porodične veze. Još kontroverzi. Pokazali su, na Džejninu veliku žalost, i svoju brutalnost i agresiju. “Mislila sam da su oni kao mi, samo finiji. Ispostavilo se da nisu finiji, i oni imaju tamnu stranu. Oni su baš kao mi.”

Džejn se ubrzo vratila u rodnu Englesku i dobila priliku da doktorira na Kembrudžu, preskočivši dobar deo studija. Njen doktorat završen 1965, kada je imala 31 godinu, pod nazivom “Ponašanje slobodnih šimpanzi”, govorio je upravo o saznanjima koja je stekla tokom nekoliko godina rada u rezervatu Gombe u Tanzaniji. To je u mnogome pomoglo da ostale kolege primatolozi ozbiljnije shvate njen rad i brojna do tada nepoznata saznanja o primatima.

Džejn je provela mnogo godina iz daleka posmatrajući majmune. Dugo joj nisu prilazili, a kada su konačno bili dovoljno slobodni da stupe u kontakt s njom, pružila im je ruke i ponašala se kao jedna od njih. Mazila ih je, češkala i ljubila, igrala se s njima, dozvoljavala im da skaču po njoj, spavala je s njima u krošnjama. Dešavalo se i da je napadnu i povrede. Neke od tih majmuna Džejn poznaje od njihovog rođenja, decenijama, i po 40 godina. Uverena je da su i oni sami svesni da je to dugotrajno prijateljstvo. Iz decenija upornog rada i beskrajne radoznalosti nastalo je nekoliko desetina knjiga o šimpanzama, za odrasle i decu, kao i mnoštvo dokumentarnih filmova.

Kako su godine prolazile, Džejn je bila sve manje naučnica, a sve više aktivistkinja. Ljudi su uništavali džunglu. Stanište šimpanzi koje je proučavala počelo je dramatično da se smanjuje, kao i broj životinja. Krajem sedamdesetih godina osnovala je Džejn Godal institut, čiji je cilj da se sačuva prirodno stanište šimpanzi i podrži istraživanja u Gombe rezervatu. Ujedno se bori za bolje uslove života majmuna u zoo vrtovima i zatočeništvu.

Fotografija Džejn Godal i dvogodišnje šimpanze scena je iz čuvenog dokumentarnog filma National Geographica.
(M.Đ.)