GDE SE ŠIRI SVEMIR

Sve priče o širenju svemira, Velikom prasku i poreklu današnjeg Univerzuma počinju jednim posmatranjem neba. Bivši trener košarkaškog tima, profesor u srednjoj školi, neuspešni advokat sa lulom i britanskim naglaskom, Edvin Habl, po okončanju Velikog rata stigao je u opservatoriju Maunt Vilson u Kaliforniji i počeo da posmatra svemir.

Ovde će Habl, zagledan u nebeski svod analizirati sjaj i boje udaljenih zvezda, da bi ubrzo postao jedan od najznačajnijih američkih astronoma po kom je nazvan jedan od najpoznatijih i najvećih teleskopa današnjice. U svojoj potrazi za pitanjem koliko je svemir velik, on će 1929. godine primetiti zanimljivu pojavu: udaljenije zvezde izgledaju crvenije od bližih.

Uzrok ovog fenomena je razlika u talasnoj dužini njihove svetlosti. Ko god je posmatrao nebo i milione svetova na njemu, može da očekuje da zvezde emituju svetlost različitih talasnih dužina. Međutim, stvar je u tome što ovde postoji krajnje neobična, ali vrlo robusna pravilnost.

Talasna dužina svetlosti koje zvezde emituju se povećava kako raste njihovo rastojanje od Zemlje. Spektar vidljive svetlosti inače ima talasne dužine između 380 i 750 nanometara i proteže se od plavog do crvenog kraja. Zato je fenomen o različitim bojama koji je Habl tada zapazio nazvan crveni pomak.

Ispostavilo se da crveni pomak možemo da vidimo gde god pogledamo. Iz toga, ma kako pokušavali da nađemo drugo rešenje, sledi samo jedan zaključak: sve zvezde se udaljavaju od nas. Nije reč o tome da „beže“ od Zemlje jer nešto nije u redu s njom, nego se zapravo sve zvezde i svi objekti u svemiru uzajamno udaljavaju. Hablovo zapažanje do kog je došao posmatranjem malih pomeraja u spektru dovelo je tako do grandioznog zaključka – svemir se širi.

Upravo na ovom zaključku počiva hipoteza o Velikom prasku. Ako se Svemir širi, to znači da je u jednom trenutku morao da počne svoje širenje iz jedne tačke. Ovu očiglednu i jednostavnu pretpostavku matematički je prvi razradio belgijski sveštenih i fizičar Žorž Lemetr 1927. godine.

Zahvaljujući tome fizičari su uspeli da izračunaju da se to dogodilo pre oko 13,8 milijardi godina. Ispostaviće se da je crveni pomak zapravo relativistički fenomen, a za sve konkretne proračune o širenju svemira i modele koji ga opisuju biće korišćene Ajnštajnove jednačine opšte teorije relativnosti.

Obilje posmatračkih podataka snimljenih na zemaljskim i svemirskim teleskopima tokom prethodnog veka potvrdilo je hipotezu o Velikom prasku i dobrim delom pokazalo kako je teklo širenje u prvim sekundama, minutima i hiljadama godina. Nedavno otkriće gravitacionih talasa probudilo je nadu da ćemo uspeti da ulovimo gravitacione talase nastale u samoj prvoj sekundi širenja svemira.

S.B./M.Đ.

—–

ILUSTRACIJA: NASA/WMAP Science Team