HIROŠIMA, STRAH I NADA

(Povodom godišnjice/odlomak iz “Alhemije bombe”) U rano jutro, 6. avgusta 1945. u 8.15. nad japanskim gradom Hirošimom eksplodirala je atomska bomba. Bomba koju je bacio američki bombarder Enola Gej istog jutra usmrtila je oko 70.000 ljudi, da bi do kraja te godine od razornih posledica prvog atomskog napada u ljudskoj istoriji preminulo ukupno oko 140.000 ljudi, mahom civila.

Povodom godišnjice, prenosimo kratak odlomak iz upravo objavljene knjige autora “Nauke kroz priče” Slobodana Bubnjevića, “Alhemija bombe“, koja u izdanju “Lagune” privlači veliku pažnju poslednjih dana. Knjiga daje sveobuhvatan pregled dramatične istorije nuklearnog doba, od projekta Menhetn do Zaporožja.

“Posledice nuklearnih incidenata, kao što smo videli u obilju primera, a naročito u slučajevima eksplozija nuklearnih bombi, raznolike su i živopisne. Iz života dobro znate kako su nesreće koje ste sami doživeli uvek mnogo više od brojki, podataka i priča koje se u jednoj knjizi mogu ispričati – manje nesreće ostaviće beleg, a iza onih zaista velikih ostaće ožiljci koje su ponekad nepodnošljivi, a često neizrecivi.

Japanska pesnikinja, Sadako Kurihara, imala je 32 godine i nekoliko objavljenih pesama u vreme kad je pala bomba na Hirošimu. Nalazila se četiri kilometra od epicentra i uspela je da preživi atomski udar. Godinu dana kasnije objavila je pesmu o paklu grada koji je pogodila bomba:

„Bila je noć u podrumu srušene betonske zgrade,
Žrtve atomske bombe
Okupljene u tmini bez sveća
U sobi dupke punoj –
Miris sveže krvi, zadah smrti, spaljeno meso,
Teskoba ljudskog znoja, jauci i jeka –
Kada, iz mraka, stiže čudesan glas
„Oh, beba je krenula“, kaže“.

Mada hibakuša, jedna od žrtava bombe, Kurihara gleda u budućnost, u život koji se rađa čak i na nuklearnom zgarištu. Možda mislite kako ipak nisu toliki optimisti, ali zapravo, ljudi to uvek čine u nevolji – pogledajte bilo koje poprište kakve velike nesreće, na primer mesto razornog zemljotresa: među ruševinama, po kulama krša i oborenim zgradama, ma kako uništenje bilo veliko, a situacija beznadna, uvek mile stotine ljudi koji besomučno kopaju i traže preživele. A kad iz hrpe prašine i betona izvuku ljudsko stvorenje, ponekad bebu, obuzme ih talas sreće, čuju se uzvici, suze i frenetični aplauzi, praiskonska radost koju potom, pametnim telefonima i društvenim mrežama, podele sa milijardama ljudi.

Beba rođena u Kuriharinom skloništu je preživela katastrofu i pod imenom Kazuko Kodžima dočekala drugu deceniju 21. veka. Pesma Umašimen kana (生ましめんかな) imala je veliki uticaj na posleratni Japan, pesmi je podignut i spomenik, a Kurihara je potom pisala angažovanu, samokritičnu poeziju u kojoj je, kao u pesmi „Kad kažemo Hirošima“, poredila sopstvenu tragediju sa japanskim zločinima u Nankingu i Indokini. Bio je to dug put zaceljenja, ali život sa atomskim ranama više nije bio isti.

U julu mesecu 1945. godine, mesec dana pre bombe, čak 75 odsto Japanaca je iskreno verovalo da je pobeda Japana u ratu protiv SAD neizbežna. Hirošima je sve promenila i bez letaka i kapitulacije – nakon bombe, američka jedinica USSBS zadužena za moral ispitala je uzorak od 250 osoba i ustanovila da se situacija doslovno preokrenula, tri četvrtine Japanaca sada je verovalo da će Amerikanci pobediti u ratu.

Prva reakcija ljudi u blizini Hirošime i Nagasakija, uprkos tome što je reč o Japanu, bio je strah – tačnije, bio je to „nekontrolisani užas, podstaknut jezivim razmerama razaranja i patnjama koje su žrtve videle i doživele“. Ljudi su, doslovno, kad čuju zvuk aviona, ostavljali sve što rade i trčali u brda”.

—

Tekst: Slobodan Bubnjević, “Alhemija bombe”

Foto: Alfred Eisenstaedt Wikimedia

Potražite Alhemiju bombe u knjižarama Lagune