KOLIKO STE MONOGAMNI?

Rašireno je uverenje da je u ranijoj istoriji čoveka bilo ubičajeno da jedan muškarac bude sa više žena. No, kroz čovekovu evoluciju i rastući mozak, postalo je sve zahtevnije odgajati potomstvo koje je tražilo mnogo pažnje, zaštite i hrane. Ako je muškarac rastrzan na mnogo strana, brinući o više žena i njihovom zajedničkom potomstvu, šanse da to potomstvo opstane značajno su manje. I tako je monogamija ušla u naše društvo: što su se više očevi posvećivali potomstvu, to je manje žena u njihovim životima bilo.

U životinjskom svetu, svega oko pet odsto sisara je monogamno. Uglavnom se viđa kod vrsta koje, poput ljudi, ulažu mnogo energije u podizanje potomstva i tamo gde angažovanje isključivo majke nije dovoljno. Drugi, znatno ređi slučaj je kad je teritorijalna udaljenost između dve ženke toliko velika da mužjak ne može da “monopolizuje” više od jedne.

“Društvena monogamija”, kada par ostaje zajedno iako će se možda pariti i sa drugima, uopšte uzev veoma je retka kod sisara, ali je najviše ima kod primata, čak kod četvrtine vrsta (uključujući ljude i razne majmune). Praveći milione kompjuterskih simulacija u pokušaju da kod čak 230 vrsta primata otkriju razlog za takvu monogamiju, britanski tim koji su vodili Kit Opi i Suzan Šulc došli su do zanimljivih otkrića.

Među verovatnijim razlozima za monogamiju, kao što je strah od gubitka potomstva, potreba za očevom brigom i zaštita ženke, samo je prvi bio dovoljno snažan. Naime, mužjaci (koji nisu očevi) najčešće su ubijali mladunce koji sisaju kako bi njihova majka, pošto ostane bez potomstva, bila što pre spremna za novo parenje. Otuda tako važna uloga oca, odnosno monogamnog mužjaka.

Psiholog Dejvid Baraš sa Univerziteta Vašington u Sijetlu tvrdi da je monogamija “kupila” društveni mir: ako bi snažni i dominantni muškarci odustali od svog harema, i drugi muškarci bi imali priliku za porodicu. Kasnije je i religija odigrala važnu ulogu, najpre zato što su u hrišćanstvu vanbračna deca bila uskraćena nasledstva, a poligimija i vanbračni seks postali su društveno neprihvatljivi, što je u najvećoj meri opstalo do danas.

Ipak, za razliku od srednjeg veka, u današnjem društvu ljudi su uglavnom takozvani “serijski monogamisti” i, umesto jednog partnera za ceo život, imaju više monogamnih veza. Iako je ovakvo ponašanje društveno prihvatljivo i “normalno”, istraživanja pokazuju da, na primer u Velikoj Britaniji, do neverstva dolazi u čak trećini brakova.

S druge strane, u SAD, oko 20 odsto samaca reklo je da zapravo imaju otvoreno nemonogamne odnose, a dalja istraživanja pokazala su da ne postoji razlika u doživljaju opšteg zadovoljstva u takvoj vezi u odnosu na “tradicionalnu”, monogamnu. Čak, kako tvrdi Teri Konli, priholog sa Univerziteta u Mičigenu, u takvim vezama postoji više poverenja i manje ljubomore. “Ovi odnosi nisu toliko bolji od monogamnih da bi svi trebalo da se tako ponašaju, ali su sasvim OK”, kaže Konli.

Ako vam se ovakve tvrdnje ne dopadaju, ne brinite, postoji i druga strana medalje. Poznati naučni par, pomenuti psiholog Dejvid Baraš sa Univerziteta Vašington i njegova supruga Džudit Lipton zajedno su napisali knjigu: “Neobični partneri u krevetu: Iznenađujuća veza između seksa, evolucije i monogamije” (“Strange Bedfellows: The surprising connection between sex, evolution and monogamy”) upravo u odbranu ljubavi iz bajke. Oni su 2009. godine dali intervju za “New Scientist” u kom su govorili o svom istraživanju i ličnom iskustvu.

Njihova knjiga objavljena je nakon što je pre toga Baraš samostalno objavio jednu drugu koja se zove “Mit o monogamiji” i koja govori o tome koliko je monogamija među životinjama retka. Međutim, “Neobični partneri u krevetu” govore nešto drugo: “Intelektualna iskrenost”, tvrdi Baraš, nagnala ih je da pojasne temu o monogamiji.

“Bili smo svesni da se monogamija, sa svim svojim teškoćama, ipak događa. Događa se životinjama, događa se ljudima. Nismo želeli da stvorimo utisak da je ona nemoguća”, objašnjava Baraš, dok njegova supruga dodaje: “Postojali su i naučni i lični razlozi. Smatrali smo da je važno da istaknemo da promiskuitetno ponašanje kakvo smo na primer opisali kod patki, ne važi nužno i za ljude. Dejvid i ja smo u braku i monogamni od 1977. godine”.

M.Đ.

—–

Ilustracija: Depositphotos/philllbg