SARAJEVO 1914.

(Alternativna istorija*) Zamislite da je u Sarajevu, 28. juna 1914. godine, Gavrilo Princip promašio austrijskog prestolonaslednika. Da li bi se mesec dana kasnije, 28. jula, dogodio Veliki rat? Kako bi izgledale Bosna, Srbija i region, a kako svet u tom slučaju?

Istoričari gotovo da ne sumnjaju kako bi se Veliki rat svakako dogodio. Mada se poslednjih godina pojavilo puno viđenja i raznovrsnih debata o Prvom svetskom ratu, gotovo da niko ne sumnja kako bi i bez atentata u Sarajevu do rata svakako došlo. Sukob oko resursa između starih i novih kolonijalinih sila mogao se, istina, dogoditi par godina kasnije, ali bez iskustva takvog planetarnog sukoba, bilo ga je teško izbeći.

“Ključni donosioci odluka – kraljevi, carevi, ministri inostranih poslova, ambasadori, vojni komandanti i brojni niži zvaničnici – kretali su se ka opasnosti budnim, proračunatim koracima”, smatra Kristofer Klark, autor dela Sleepwalkers (“Mesečari”), verovatno najkontroverznije istorijske knjige koja se pojavila prethodnih godina, kada je uoči stogodišnjice Velikog rata, interesovanje za ovu epohu izuzetno poraslo.

U ”Istoriji Jugoslavije u 20. veku”, jednoj od najuticajniijih knjiga o savremenoj istoriji regiona koja se u poslednje vreme pojavila kod nas, Mari Žanin Čalić kaže kako je atentat bio samo ”dobrodošli povod” i kako je Austrijska imperija uveliko spremala ”tle za jedan veliki rat koji bi omogućio neutralizaciju Srbije”.

U domino efektu, rat Austrije i Srbije uvlači Nemačku i Rusiju, kao i Francusku i Englesku, a na kraju i SAD u jednu sveopštu, rovovsku bitku u kojoj će se boriti 65 miliona ljudi. Tako ova kriza u narednih mesec dana prerasta u najstrašniji rat koji je svet do tada video. No, ma kako taj ishod bio neizbežan, događaji u Sarajevu 28. juna neobično su zanimljivi zato što su se odigrali kao da su se u svakom trenutku mogli izbeći.

Jutro, 10.45 časova. Kolona vozila kreće se Apelovom alejom, uz samu obalu reke Miljacke, donekle prebrzo za jednu zvaničnu delegaciju. Sportski automobil Graf i Stift, drugi u koloni, prevozi Franca Ferdinanda, prestolonaslednika Habzburške imperije, njegovu ženu Sofiju i austrijskog guvernera u anektiranoj Bosni, generala Oskara Poćoreka.

Istovremeno, grupa atentatora koju je, posredstvom majora Vojislava Tankosića, po svemu sudeći organizovao kontroverzni beogradski kraljeubica Dragutin Dimitrijević Apis, spremila je operaciju koja je u ranoj fazi bila usmerena samo protiv Poćoreka. I mada je i vlada Kraljevine Srbije uputila Austriji upozorenje o mogućem atentatu, Franc Ferninand nije hteo da odloži posetu Sarajevu.

Sat ranije, u istoj ulici uz reku, nakon dve propuštene prilike svojih saboraca, jedan od sedam atentatora koji su tog jutra u Sarajevu vrebali austrijskog nadvojvodu, Nedeljko Čabrinović, baca bombu na automobil sa prestolonaslednikom. Međutim, atentat ne uspeva, bomba se odbija od vozila i ranjava brojne posmatrače. Čabrinović pokušava da se otruje kapsulom cijanida i skače u Miljacku, ali neuspešno.

I tada Franc Ferdinand i njegova supruga odlučuju da nakon kraćeg prijema u gradskoj kući krenu u posetu ranjenima u ovom napadu. Poćorek donosi odluku da se, bezbednosti radi, promeni putanja i kolona kreće ubrzano, pravo ka bolnici. Međutim, vozač, Leopold Lojka kod Latinskog mosta pravi fatalnu grešku – sa Apelove aleje skreće na staru, ranije planiranu putanju – u Ulicu Franje Josifa.

Poćorek shvata grešku, viče na vozača da zaustavi vozilo i krene nazad. Lojka uzaludno pokušava da nešto preduzme. Međutim, vozilo se sasvim zaustavlja ispred Moric-Šilerove poslastičarnice. A tu, baš na tom mestu od svih mesta na planeti, kod izloga sa poslasticama, slučajno stoji jedan od sedmorice atentatora, razmišljajući šta bi mogao da preduzme nakon što su njegovi saborci uzaludno pokušali napad.

To je Gavrilo Princip, mršavi, bolešljivi mladić od devetnaest godina, siromašni bosanski gimnazijalac koji se dve godine školovao u Beogradu, pesnik zanet jugoslovenskom idejom, ateista, izgubljeni slučaj koji spava po haustorima i vuče se sa polusvetom, odbijen kao regrut zbog lošeg zdravlja, primljen u krug atentatora nakon više molbi i pešačenja sve do juga Srbije.

Upravo on, po društvenom položaju jedan od najbednijih ljudi na planeti, atentator u kog je verovatno i Apis polagao najmanje nade, posmatra kako vozilo staje ispred njega i zatiče se oči u oči sa austrijskim princom.

To je taj trenutak koji će prelomiti živote miliona drugih ljudi. Gavrilo Princip postaje čovek koji preokreće istoriju. Iz džepa vadi poluatomski pištolj belgijske proizvodnje, kalibra .38, sa serijskim brojem 19074 (samo ovo oružje će doživeti krajnje uzbudljivu sudbinu u narednim decenijama). Ne dvoumeći se, dok Lojka promašuje pedalu za gas, Princip sa razdaljine od svega 1,5 metara ispaljuje dva hica – u nadvojvodu Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju.

Poznati jugoslovenski istoričar Vladimir Dedijer u knjizi “Sarajevo 1914″ zaključuje da je ceo slučaj zapravo ”jedan od onih atentata modernog doba koji su izvršeni do kraja amaterski”. No, njegove posledice su gotovo neverovatne. Nakon ovog, prestonasledički par umire, dan kasnije uz Poćorekov podsticaj širom Bosne se organizuju antisrpski pogromi, a na bečkom trhu Balhaus gnevna masa zahteva odmazdu protiv Srbije.

”Mala, provokativna melodrama koja se odmotala u Bosni 28. juna 1914. imala je istu onu ulogu u istoriji kao ujed ose za hronično bolesnog čoveka koji počinje da ludi u bolesničkoj postelji”, smatra, na drugoj strani i jedan od najuglednijih istoričara našeg doba, Maks Hejstings.

U knjizi Catastrophe 1914: Europe Goes to War, Hejstings opisuje vidljiv manjak istinske žalosti koja je narednih dana vladala u Beču povodom same smrti prestolonaslednika Ferdinanda, poredeći je sa nesrazmernom željom za odmazdom i rešenošću da se svakako započne rat.

Ono što je usledilo, svetski sukob takvih razmera obeležiće ceo naredni vek, stvoriti uslove za Oktobarsku revoluciju, podstaći procese koji su doveli do Drugog rata i sasvim izmeniti dotadašnju civilizaciju.

S.B.

—–

Ilustracija: Petit Journal, 12. jul 1914. – Bibliothèque nationale de France – Wikimedia Commons

*Po motivima priče istog autora “Svet bez Gavrila Principa” objavljenog na portalu “Elementarijum”