ŠEST STABALA

Kada je tog 6. avgusta 1945. uranijumska bomba „Mali dečak“ eksplodirala nad Hirošimom, malo šta je ostalo živo – poginulo je oko 237.000 od ukupno 255.000 stanovnika grada, a zbrisane su i gotovo sve životinje i biljke. No, udar atomske bombe je preživelo 170 stabala koja su se oporavila i dočekala 21. vek – u Japanu ovo drveće zovu Hibakujumoku. Među njima najupečatljivija su stabla drveta ginkgo – njih šest – koja su rasla na svega oko jedan do dva kilometra udaljenosti od mesta eksplozije, tamo gde nije ostalo gotovo ničega.

Ovih šest stabala Ginkgo biloba još je živo, a najstarije od njih posađeno je još 1740 godine – imalo je više od 200 godina u trenutku kada je eksplodirao „Mali dečak“. Najbliži mestu eksplozije, na svega 1130 metara, bio je ginkgo koji je posađen 1850. godine kraj hrama Housenbou koji je i sam bio zbrisan pod udarom bombe.

U trenutku eksplozije drveće je primilo ogromnu dozu radijacije i zasuto je velikom količinom pepela i prašine koji su još dugo lebdeli u vazdu. Svo lišće bilo je spaljeno. No, snažan koren koji raste duboko pod zemljom zadržao je stabla u mestu, a kada je došlo proleće, novo jarko zeleno lišće se pojavilo na ogoljenim krošnjama. Ne samo što su nekim čudom stabla preživela, već su se i oporavila iznenađujućom brzinom – zbog toga ovu vrstu, Ginkgo biloba, u Japanu nazivaju i „glasnikom nade“.

Analizom genoma Ginkgo biloba utrđeno je da mnoštvo gena reguliše sofisticirane hemijske i antibakterijske odbrambene mehanizme i štiti stabla od insekata, truljenja i bolesti. Istovremeno, analizom starih stabala, onih od po više od šest vekova, utvrđeno je da, za razliku od većine živih bića, ginkgo nije sklon degenerativnim bolestima, što ga i u starosti održava snažnim i zdravim. Zbog svega ovoga, dobro je prilagođen životu čak i u zagađenim gradovima.

Čudnovato drvo, visine i po 20-30, pa i više metara, lako ćete prepoznati u nekom parku ili šumi po specifičnoj jarko zelenoj, ujednačenoj boji krošnje i neobičnim lepezastim listovima, koji na jesen naglo postaju ujednačeno jarko žute boje. Listovi su trouglasti sa urezima na vrhu, a na ženskim biljkama u pazuhu listova obrazuju se mali semeni zametci.

Ginkgo je, naime, dvopolna vrsta – postoje muška i ženska stabla, a ova druga razvijaju seme koje nalikuje malenoj kajsiji, zbog čega ga u Japanu i nazivaju srebrna kajsija. Seme se koristi u ishrani, za pojedina tradicionalna jela, ali se smatra i afrodizijakom. Ipak, seme spolja neprijatno miriše, pa se obično u parkovima sade muške biljke.

Iako se u apotekama mogu naći razni preparati na bazi ekstrakta ove biljke, novije studije pokazuju da oni nemaju značajan uticaj na lečenje Alchajmerove bolesti i druga oboljenja povezana sa pamćenjem, pažnjom i kognitivnom funkcijom, kao što se ponekad smatra.

Ginkgo je, inače, takozvani živi fosil – biljka koja nema žive rođake. Raznovrsni ostaci ginka koji su pronađeni sugerišu da je ova listopadna golosemenica živela još pre oko 270 miliona godina (dinosaurusi su nestali pre oko 66 miliona godina) i bila veoma rasprostranjena.

Čarls Darvin je u knjizi “O poreklu vrsta” naveo da postoje vrste koje su povezane sa nekim davno izumrlim biljkama. Te biljke su opstale do današnjeg dana i on ih je nazvao živim fosilima. Uopšte, taj naziv se koristi za označavanje biljaka i životinja koje su postojale u više geoloških perioda, koje su zadržale neke od primitivnih karakteristika i koje morfološki i fiziološki nalikuju fosilima – kao što su, na primer, krokodili, koji su nadživeli dinosauruse.

Danas se ginkgo u Aziji smatra za sveto drvo i gaji se u dvorištima palata, a kao divlje raste jedino na jugoistoku Кine, u planinskim područjima. U Evropi i Americi uzgaja se po parkovima gde privlači mnogo pažnje svojim neobičnim izgledom. Stabla se mogu videti i u Srbiji, a u Beogradu neka od impresivnijih su u Manježu, zatim u Botaničkoj bašti „Jevremovac“, u arboretumu Šumarskog fakulteta, a jedno od najlepših nalazi se u dvorištu kuće kralja Petra Karađorđevića na Senjaku.

Tekst: Marija Đurić

Foto: Matthiasboeckel/Pixabay