KOLIKO JE SIV VAZDUH?

(U fokusu) Fotografija, nastala u Laboratoriji za fiziku životne sredine Instituta za fiziku u Beogradu, izazvala je medijsku pažnju poslednjih dana kao ubedljiva ilustracija višednevne epizode visokog zagađenja vazduha nad prestonicom Srbije

. Na slici je prikazan (beli) filter koji nije izlagan, kao i pomalo jezivi, tamno sivi filteri koji su tokom perioda od 24 časa bili izloženi na krovu Instituta i kroz koje je prošlo oko 55 kubnih metara beogradskog vazduha. Šta zapravo znamo o kvalitetu vazduha u Beogradu?

Ova merenja inače otkrivaju da je atmosfera bila zagađena suspendovanim česticama u onoj meri u kojoj su to pokazivala i akreditovana merenja tokom druge polovine oktobra. Institut za fiziku u Beogradu, kao institut od nacionalnog značaja i jedna od vodećih naučnih ustanova u zemlji, ne vrši rutinska merenja, pa nije akreditovan za praćenje kvaliteta vazduha. No, s obzirom da u Laboratoriji za fiziku životne sredine postoje referentni instrumenti koji se inače koriste za podrobnija istraživanja procesa u atmosferi, istraživači ovog Instituta su ih primenili i gonjeni prostom istraživačkom radoznalošću, nezavisno pokazali da zagađenje nad Beogradom nije naivno.

U Beogradu inače ima deset akreditovanih mernih stanica za monitoring vazduha o kojima se staraju Agencija za zaštitu životne sredine Republike Srbije (SEPA) i Gradski zavod za javno zdravlje. Mada neke od stanica ponekad nisu u funkciji, reč je o instrumentariju koji je pouzdano kalibrisan i stručno kontrolisan od institucija koje imaju zvanične dozvole da vrše takva merenja.

Ma kako vam se možda to ne dopada i čini vam se da biste i sami sasvim lako merili kvalitet vazduha, samo da imate neke instrumente za to, postojanje akreditovanih laboratorija je neodvojivo od pouzdanosti merenja. Mada ste se o kvalitetu vazduha informisali iz medija ili kroz aplikacije na telefonima, svi podaci koje oni prikazuju zasnovani su na merenjima akreditovanih agencija.

Naime, ove agencije su dužne, što je zgodna stvar, da omoguće neprekidni pristup podacima o koncentracijama koje beleže merni instrumenti na svim lokacijama, od Mostara do Ulice despota Stefana. Zahvaljujući tome, svaki građanin može na sajtu Agencije da sazna čega sve ima u vazduhu u pojedinim delovima grada, ali i u drugim mestima širom Srbije.

No, kako građani to sami rade retko i još ređe razumeju šta pojedini rezultati ovih merenja znače, to čine pomenute mobilne aplikacije i sajtovi posvećeni aerozagađenju, pre svega sajt airvisual.com, koji na vizualno atraktivan način prikazuju indeks kvaliteta vazduha u raznim gradovima širom sveta.

Ove aplikacije umesto nas pristupaju akreditovanim mernim podacima sa sajta SEPA i na osnovu izmerenih podataka proračunavaju takozvani indeks kvaliteta vazduha (AQI) koji potom šalju u naše telefone. Ovaj indeks nema fizički smisao (a posebno ga je nezahvalno porediti među gradovima na satnom nivou), ali on služi da na jednostavan način prikaže nivo rizika i omogućuje da milioni ljudi, neprekidno budu obavešteni o stanju kvaliteta vazduha.

Ako su podaci dostupni, a merenje pouzdano, jedinu zebnju može izazvati pitanje koje supstance zapravo akreditovane automatske stanice mere. Mada je na primer američka Agencija za životnu sredinu prepoznala čak 180 jedinjenja u vazduhu koja su štetna za ljude, bilo da su to toksične, mutagene ili kancerogene supstance, nemoguće je meriti u kontinuitetu svaku od njih. Zato je takozvanom regulativom monitoringa definisan ograničen skup zagađujućih supstanci koje se prate i mere.

To je neugodna okolnost ako, na primer, imate industriju koja karakteristično emituje jedinjenje X, a vi ga uopšte niste predvideli regulativom. U svakom slučaju, po Zakonu o zaštiti vazduha kod nas se mere neorganski gasovi ugljen-monokisd, sumpor-diokosid, ozon, azotni oksidi, organski gas benzen, čađ, kao i suspendovane čestice PM10 i PM2,5.

Ove su čestice tokom jeseni učestalo pominjane i izazivale su veliku pažnju. PM je skraćenica od particulate matter i označava zagađenje vazduha česticama. Ove čestice, atmosferski aerosol, potiču iz različitih izvora i mogu da predstavljaju prašinu, ostatske spaljivanja i razne druge, tečne i gasovite velike molekule koje dospevaju u pluća i sistem organa za disanje čoveka.

Broj 10 ili 2,5 uz oznaku PM zapravo govori o veličini zagađujućih čestica, o njihovom prečniku u mikrometrima – sitnije PM2,5 čestice su opasnije jer lakše dospevaju u ljudska pluća gde su opasnije od PM10. Njihov sastav, pritom, može da se analizira na prisustvo teških metala, a može nešto da kaže i o poreklu zagađenja.

Građanin koji je pratio vrednosti njihove koncentracije mogao je da primeti kako su suspendovane čestice u drugoj polovini oktobra ne samo skakale u pojedinim satima, nego su i na dnevnom nivou bile značajno više od zakonom predviđene granične vrednosti od 50 mikrograma po kubnom metru.

Ovi podaci izmereni od Agencije za zaštitu životne sredine doveli su do proračunavanja ekstremno visokih vrednosti AQI u pojedinim satima. Zato je, u poređenju sa drugim gradovima, Beograd u tim trenucima proglašen za “najzagađeniji grad na planeti”. Takva poređenja gradova različite geografije i vremenskih zona na osnovu jednog indeksa nemaju smisla zbog dnevnih varijacija zagađenja i pomalo neosnovano izazivaju lavinu reakcija, zabrinutosti i povremeno, istinskog gneva.

Međutim, to ne umanjuje sumornu vest da vrednosti suspendovanih čestica postaju previsoke čim se utiša vetar nad gradom koji, ironično, sadrži beli pridev samo u svom imenu. Poredeći Beograd ne sa drugim gradovima, nego sa onim što je podnošljivo za njegove stanovnike, situacija je siva koliko i filteri sa Instituta.

S.B.

——

Fotografija: Igor Smolić / Institut za fiziku u Beogradu (www.ipb.ac.rs)