SUDBINA LABORATORIJSKOG MIŠA
Tridesetih godina 20. veka, za lečenje streptokoka lekari su masovno prepisivali lek sulfanilamid u obliku tableta i praha. U leto 1937. godine, velikoj farmaceutskoj kući Masengil iz Bristola (Tenesi, SAD), koja je u to vreme zapošljavala oko 200 ljudi, prijavljeno je da postoji tražnja za istim lekom u obliku sirupa. Glavni hemičar i farmaceut u ovoj kompaniji, Harold Kol Votkins malo je eksperimentisao i došao do zaključka da se sulfanilamid lepo rastvara u dietilen glikolu. Ovo organsko jedinjenje nema miris, bezbojno je i slatkastog je ukusa. Jedino što Votkins nije znao je da je uz to i vrlo otrovno.
Rastvorio je sulfanilamid u dietilenu i dodao malo ukusa maline – što se obično radi kada se prave lekovi za decu. U kontrolnoj laboratoriji isproban je ukus, miris i izgled i potvrđeno da je smeša dobra. Nazvali su je “eliksir sulfanilamid” i sipali u 633 bočice koje su u septembru 1937. poslali u različite delove Sjedinjenih Američkih Država.
Već u oktobru te godine stigle su prve informacije da je ovaj “eliksir” izazvao smrt nekoliko ljudi. U narednom periodu, najmanje 100 ljudi umrlo je usled trovanja lekom.
Vlasnik kompanije Semjuel Masengil poricao je da je kompanija odgovorna, a hemičar Votkins je, čekajući suđenje, izvršio samoubistvo. Kompanija je kažnjena simboličnom kaznom i to sa obrazloženjem da je zabranjeno proizvod nazivati eliksirom ukoliko u njemu nema alkohola.
Međutim, usled velikog pritiska javnosti, Kongres je sledeće godine doneo Akt o hrani, lekovima i kozmetici kojim je obavezao kompanije da sve svoje proizvode testiraju na životinjama i da rezultate predaju Administraciji za hranu i lekove (FDA) kako bi dobili dozvolu za proizvodnju. Odjednom, sve laboratorije u Americi – a ta praksa se širila svetom – morale su da imaju životinje na kojima će testirati svoje proizvode.
Procenjuje se da samo u Sjedinjenim Američkim Državama godišnje blizu 100 miliona laboratorijskih miševa i pacova daje život za naučna i druga laboratorijska testiranja. Uz to, testovi se vrše i na mnogim drugim vrstama, od mušica do primata. U Evropskoj Uniji 2011. godine 11,5 miliona životinja korišćeno je u iste svrhe.
Ipak, eksperimentisanje na životinjama nije počelo u Americi 1938. godine. Još su starogrčki filozofi i anatomi proučavali funkcionisanje organizma secirajući životinjska tela. Ondašnji lekari ispitivali su kako na njih utiču bolesti i lekovi, a ubrzo je i testiranje hirurških metoda na životinjama postala uobičajena procedura koja je prethodila operacijama ljudi.
Patnja laboratorijskih životinja postala je cena našeg napretka i bezbednosti. To je decenijama važna tema društava za zaštitu životinja i uopšte velikog broja ljudi – da li koristi koje čovek ima od nauke opravdavaju štetu nanetu životinjama? Postoji li način da umanjimo ili okončamo životinjsku patnju?
[M.Đ]