TEORIJA ZAVERE 2.0

(Osvrt*) Čini se da su ovih dana teorije zavere zavladale svetom. Da li se sa širenjem ovog virusa konačno završila era razuma tokom koje je – u poslednjih par stotina godina – čovečanstvo neslućeno napredovalo na svim frontovima? Mračne okolnosti pandemije, opšta nesigurnost i velika količina nepouzdanih informacija, često i notornih laži, otežavaju da se brojne činjenice od značaja za javnost probiju kroz šumu zavera.

Ruka teoretičara zavere, međutim, nije tako duga. Mada svaka teorija zavere može postati opasno oružje u rukama autokrata i manipulatora javnog mnjenja, sredstvo koje će pravdavati dogmu ili podsticati pogrome, ova iracionalna socijalna patologija sama po sebi ne može da mobiliše čitav svet. Mada će razne teorije zavere mnogim ljudima biti zanimljive u odsustvu poverenja u zvanične informacije, što mahom objašnjava njihovu eksploziju na društvenim mrežama tokom pandemije, mali je procenat onih koji im mogu ostati dosledni.

Koliko racionalnih ljudi, uopšte, može da prihvati apsurdna verovanja kako svetom vladaju ljudi-gušteri, da se prikrivaju tragovi NLO, da se masama upravlja ubacivanjem fluora u javne vodovode i da se na ljude utiče prskanjem opasnih supstanci iz aviona (chem trails), pa čak i da su zarazne bolesti poput Kovida-19 izmišljene sa ciljem da se ljudi čipuju?

Teorija zavere, bila ona o iluminatima ili o proizvođačima zaštitnih maski, bez ikakvih mistifikacija, uvek kod onog ko u nju veruje podrazumeva izvesnu deluziju, privid, neutemeljeno na racionalnim činjenicama verovanje da postoji tajna urota koja objašnjava neki fenomen (a za koji postoji jednostavnije objašnjenje). Verovanje kako su milioni ljudi najednom počeli u to da veruju i samo ima elmente teorije zavere.

Mada vas to možda brine, većina ljudi sa lakoćom prepoznaje lažna objašnjenja čak i kad nije svesna podataka koji ukazuju na njihovu neistinitost. Svakako neće biti potrebe da detaljno studirate nečiju tvrdnju kako biste proverili da li svetom zaista vlada tajna vlada iluminata, ma koliko se ona širila Tviterom ili tabloidnim medijima. Prepoznaćete je doslovno “po estetici”.

Sama ova informacija u sebi, uglavnom, sadrži “dugme za samouništenje” – ona je previše složena, sa puno nejasnih krajeva i uvek postoje jednostavnija i u skladu sa Okamovom oštricom očiglednija objašnjenja. Na primer, kod zavere o sletanju na Mesec mnogo je jednostavnije objašnjenje da su Armstrong i Oldrin zaista preleteli put od 384.400 kilometara do Zemljinog satelita i nazad, nego da stotine hiljada ljudi pola veka uporno kriju tajnu kako je čitav slučaj režiran u Kjubrikovom studiju (teorije zavere ponekad nude jedan luđi, ali i uzbudljiviji svet od onog u kome živimo).

Uz to, kao što je slučaj i sa drugim pseudonaučnim teorijama, teorije zavere su često neproverljive, odnosno nisu falsifikabilne, kako bi rekao Karl Poper. Ne mogu se staviti na test jer pretenduju na to su “celovite, neosporne istine” gde se nema šta proveravati, dok počivaju na ukrštenim tvrdnjama i prodaji magle – svaki pokušaj da se, na primer, dokaže kako sletanje na Meses nije režirao Stenli Kjubrik postaje novi dokaz da zavera postoji.

Mada zapravo retko bivaju uspešne, stvarne zavere ponekad zaista menjaju istoriju – dovode na vlast odmetnute generale, omogućuju kakvu lukavu krađu, okončavaju dinastije ili ruše postojeći poredak, pa čak, kao u slučaju Crne ruke, mogu da podstaknu svetski rat.

Međutim, za razliku od zavera, teorije zavere vrlo retko igraju na istorijskoj pozornici. Njihov teatar je skučeniji i za protagoniste se odvija u kamp prikolicama, na opskurnim radio i TV programima, u malotiražnim mistery magazinima i neizbežno, na psihijatriijskim klinikama. Teorije zavere su marginalni društveni fenomen. O tome svedoči čitav niz psiholoških studija koja ukazuju na specifičan profil ljudi koji uopšte mogu da poveruju u zavere.

Ulazak u psihološki svet ljudi koji veruju u teorije zavere je jedan mučni put, opterećen usamljeničkim, nesrećnim životom. U studiji Daniejla Frimana i Ričarda Bentala iz 2017. ustanovljeno je da zagovornici teorija zavera dolaze iz raznih socijalnih sredina i različitih religija, ali da “imaju niži nivo fizičkog i psihološkog blagostanja, češće razmišljaju o samoubistvu, slabije su radno i društveno povezani, imaju manje čvrste emotivne veze, ponekad i teška iskustva iz detinjstva i vrlo će verovatno zadovoljiti neki od kriterijuma mentalnog poremećaja”.

Nešto starija studija Daglasa i Sutona otkrila je zanimljivu vezu po kojoj su oni koji veruju u teorije zavere daleko skloniji da i sami učestvuju u zaverama, kao i da postoji čvrsta korelacija između makijavelističkih pogleda na život i sklonosti u verovanje u teorije zavere. Istraživač sa Univerziteta u Viskonsinu, Dejvid Baron, objavio je čitavu seirju radova kojima je uspeo da klasifikuje povezana verovanja kod ljudi sklonih teorijama zavere – u različitim eksperimentima uspevao da je proceni koliko su skloni “zaverama” na osnovu merenja drugih sklonosti kao što je magijsko verovanje.

Zašto, uopšte, brinemo o teorijama zavere? Mada je često u javnosti osramoćena teorija zavere je po svojoj prirodi viđena da bude dogma, a ne antidogmatsko mišljenje. To je motiv zbog koga se toliko istražuju teorije zavere, kao i zašto u uslovima pandemije, opšte uznemirenosti i straha, dolazi do inflacije psiholoških studija na ovu temu. Teorije zavere, mada danas sasvim bezazlene, sutra mogu postati mejnstrim ideologija.

Karl Poper u kultnoj knjizi “Otvoreno društvo” još 1945. godine kaže kako teorije zavere postaju ekstremno opasne ako na vlast dođe neko ko i sam veruje u njih. Očigledan je primer vrha Hitlerove NSDAP u kome je većina saradnika vođe Rajha duboko i istinski verovala u cionističku zaveru protiv Nemačke. Naime, po Poperu, ali i čitavom nizu drugih autora, totalitarni sistemi su skloni da svoje postupke odmazde ili progona pravdaju “tajnim zaverama” kao što je bilo čuveno spaljivanje Rajhstaga u Hitlerovoj Nemačkoj, ali i daleko modernije afere kakva se pre nekoliko godina dogodila nakon vojnog puča u Turskoj.

Ma kako današnje komunikacije tome išle u prilog, teroija zavera ipak mora pasti na pogodno političko tlo da bi stvarno postala opasna. Međutim, ona može postati monstruozno oružje totalitarizma kad u vlasti pronađe takav plodan teren.

Totalitarizam, moglo bi se čak reći, raste u senci teorije zavere. Ona klija po opskurnim radio programima, među usamljenicima koji traže reč na tribinama i nikog ne mogu da ugroze, u paskvilama i psimima čitalaca, u beleškama psihoterapeuta. I onda, jednog dana, u mračnom obrtu, postaje ideologija novih pogroma.

Na fotografiji se nalazi detalj sa nadvratnika kuće u Veneciji koji prikazuje “svevideće oko”, klasični simbol opskurne osamnaestovekovne organizacije Iluminati koja je predmet brojnih teorija zavere.

—

Tekst: Slobodan Bubnjević

Foto: Wikimedia – NKP

*Po motivima teksta istog autora “Dogma i antidogmatsko mišljenje” objavljenog u nedeljniku “Vreme”, broj 1544, avgust 2020.