VELIKI ZELENI ZID

VELIKI ZELENI ZID

(Uoči tribine) Zamislite sledeći uzbudljiv poduhvat – da na južnoj granici Sahare ljudi jednostavno posade drveće i tako načine zeleni pojas koji se proteže sa jedne na drugu stranu Afrike, sa idejom da ovim “zelenim zidom” zaustave širenje pustinje. Ideja ne zahteva nova tehnološka rešenja, dostupna je i ekonomski ostvariva, a donela bi izvanredne efekte – zaustavila bi dalju dezertifikaciju, globalno uticala na usporavanje klimatskih promena i omogućila više hrane i resursa za sve brojnije stanovništvo podsaharske Afrike.

Kako to inače biva sa sličnim, jednostavnim idejama, mada niko nema ništa protiv i posledice su blagotvorne za milijarde ljudi, iz iskustva očekujete da postoji neka trivijalna okolnost – prepreka proistekla iz same prirode tržišnog poslovanja ili prosto, ljudskog karaktera – zbog koje to nikada neće biti urađeno, a Sahara će i dalje rasti i dok planeta postaje sve toplija, područje vegetacije će se smanjiti, glad će neumoljivo biti sve veća i novi milioni će krenuti u migraciju.

Međutim, možda će vas upravo to iznenaditi – ova ideja zapravo živi – projekat Velikog zelenog zida se trenutno zaista ostvaruje na terenu i predstavlja inicijativu u kojoj aktivno, u saradnji, učestvuje više država predvođenih Afričkom unijom. Do leta ove godine, 15 odsto zelenog zida već je posađeno u Nigeriji, Senegalu i Etiopiji. Prema novinskim izveštajima, u Senegalu je posađeno više od 11 miliona stabala.

Na ovu ideju prvi je došao britanski botaničar i istraživač Ričard St. Barbe Bejker (1889-1982) još 1954. godine, tokom jedne ekspedicije u Sahari. Bejker je bio posvećen pošumljavanju i sadio je stabla širom sveta, a boravio je u raznolikim misijama širom Afrike, u Palestini i Americi. Nakon uspeha sličnih projekata u Alžiru i Kini, Bejkerova zamisao o „zelenom frontu“ južno od Sahare oživela je 2005. godine, da bi tokom narednih deset godina uspela da okupi brojne afričke nacije oko jedne dobre ideje.

Veliki zeleni zid je zamišljen kao pojas šume široke oko 15 kilometara i duge čitavih 8000 kilometara, od Atlantika do Crvenog mora. Kako bi se ostvario, projekat su zajednički pokrenule države, često uzajamno zaraćene i opterećene kolonijalnim nasleđem, Burkina Faso, Džibuti, Eritreja, Etiopija, Mali, Mauritanija, Niger, Nigerija, Senegal, Sudan i Čad, koje su osnovale Panafričku agenciju za Veliki zeleni zid.

Mada ih kod nas ustaljeno nazivamo podsaharskom Afrikom, ove zemlje se nalaze u oblasti poznatoj kao Sahel, što na arapskom znači obala Sahare, gde između tropskih šuma na jugu i pustinje na severu, vlada suva klima, a područje mahom prekrivaju savane. Ova zona, koja se smatra srcem Afrike, beleži dramatičan porast broja stanovnika u ovom veku, a izvesno je da za uvećanu populaciju hrane nema, niti će je biti dovoljno ako se nešto ne učini.

Izgradnja zelenog zida koji će je štititi od velike pustinje mogla bi da preokrene situaciju. “Veliki zid se ne podiže samo zbog Sahela”, navodi se na sajtu organizacije. “On je globalni simbol čovečanstva koje se bori sa najvećom pretnjom – ubrzanim uništavanjem životne sredine”.

Uspešni brazilski producent Fernando Meireles, zajedno sa muzičarem iz Malija, Inom Modža, na osnovu putovanja kroz Sahel snimio je uzbudljiv dokumentarni film “Veliki zeleni zid” koji je počeo da se prikazuje ove godine. Film će premijerno biti prikazan i u Beograd u utorak, 15. oktobra u 19h, na otvaranju ovogodišnjeg, jubilarnog, desetog po redu, festivala zelene kulture Green Fest (www.greenfest.rs).

Na ovom festivalu, dan kasnije, u sredu, 16. oktobra, u 14h, organizuje se, u saradnji sa “Naukom kroz priče” tribina “Da li je zaista prekasno za klimu?

S.B.

—–

Foto: www.greatgreenwall.org