ZAŠTO JE ZEVANJE ZARAZNO?
Fotografija prikazuje makaki majmuna kako zeva. Pogledajte ga još jednom. On je umoran i toliko mu se prispavalo da je, dok mu se kapci sami sklapaju od težine, laganim pokretima stavio šaku na usta i duboko udahnuo, ispuštajući vazduh glasno, sa užitkom. A šta vi sad radite? Da niste možda zevnuli?
Verovali ili ne, naučnici ne znaju zašto je zevanje zarazno. Uspeli su da pronađu Higsov bozon, razumeli su šta se događa kada se putuje brzinom svetlosti, čak uspevaju da iseku određeni gen iz DNK i da izračunaju kako da kosmička sonda sleti na kometu. No, nemaju odgovor na sasvim bezazleno pitanje: kako je moguće da je čovek sasvim naspavan i odmoran, ali da u momentu kada vidi drugog kako zeva, odjednom mu ponestane energije, opusti se, duboko udahne i širom raširi usta?
Zevanje je refleks. Ljudi zevaju kada su umorni, pospani, kada se dosađuju ili kada vide ili čuju drugog kako zeva. No, i samo razmišljanje o zevanju često izazove zevanje. Autor ovog teksta je, na primer, pišući ga zevnuo najmanje 15 puta.
Čini se i da je zaraznost zevanja savršeno pitanje za istraživače – ne samo što je zanimljivo i zabavno, već istražujući ga naučnici ne moraju nikog da lansiraju u svemir, ne moraju da seciraju životinje niti ljude, a nije im potreban ni tunel ispod zemlje veličine osrednjeg grada.
Tokom zevanja kontrahuje se jedan mišić u srednjem uhu nazvan tensor tympani. Zbog tog događaja nam se čini da se buka od zevanja koju čujemo stvara unutar naše glave, ali ona nema nikakve veze sa kretanjem vazduha već sa mehaničkim pomeranjem samog aparata za sluh.
I pored svih ovih zanimljivih saznanja, ispostavlja se da uzroke zaraznosti zevanja nije lako pronaći. Postoji mnoštvo teorija iz oblasti fiziologije i psihologije – oko 20 njih – koje pokušavaju da objasne ovaj fenomen, iako za sad nijedna nije dokazana. Pominje se, na primer, takozvani efekat kameleona ili “nesvesna mimikrija” – nenamerna imitacija. Drugi istraživači opisuju zevanje kao refleks koji nastupa nakon okidača (stimulusa) – zevanja druge osobe.
Jedno od dominantnijih objašnjenja je i da je uzrok zaraznog zevanja (doduše samo kod primata) – empatija. Po toj teoriji mi učestvujemo u osećanjima drugih, bliskih ljudi, imamo potrebu da iz samilosti osećamo ono što oni osećaju, pa često imitiramo pokretima i aktivnostima osobu koja nam je bliska.
Teoriju o empatiji kao uzroku zaraznog zevanja možda potvrđuju i ispitivanja koja su rađena među decom sa autizmom. Kako poremećaji autističkog spektra (ASD) utiče na društveni i komunikativni razvoj dece, pa i na sposobnost empatije, naučnicima se učinilo da bi istraživanje među decom sa autizmom moglo dati neke odgovore. I zaista, ispostavilo se da ova deca nisu sklona zaraznom zevanju, zbog čega je moguće da teorija o empatiji ima nešto više utemeljenja od drugih.
Ono što možda još više potkrepljuje teoriju o empatiji kao uzroku zaraznog zevanja je da ljudi češće zevaju ako vide da njima bliska osoba zeva, u odnosu na zevanje stranca. Čak i psi češće zevaju ako to vide (ili samo čuju) od vlasnika, u odnosu na nepoznatu osobu.
Zevanje nije zarazno samo kod pasa već i drugih životinja – ptica, reptila, mačaka, šimpanzi, i to ne nužno unutar jedne vrste – ali su uzroci, izgleda, vrlo raznoliki. Babuni zevaju u prisustvu neprijatelja – možda da bi pokazali svoje ogromne očnjake. Riba sijamski borac, popularna u akvaristici, zeva samo u društvu drugih boraca, a često pred napad. Adelijskim pingvinima je zevanje deo rituala pozdravljanja.
Zevanje ljudi zarazno je za pse, a ovo pitanje posebno intrigira naučnike. Oni su najpre pretpostavili da se radi o evolutivnim razlozima i da ima veze sa domestifikacijom psa koji živi uz čoveka od uvek. No, ova teorija je pala kada se ispostavilo da su i vukovi podložni zaraznom zevanju – što je bila jača socijalna veza među jedinkama, to je zarazno zevanje kod vukova postajalo češće.
M.Đ.
—–
FOTO: Daisuke Tashiro/Wikipedia