O MUNJAMA I ZMAJEVIMA
Naziv elektricitet je drevan koliko i ljudsko znanje. I zapravo znači nešto sasvim drugo, pošto je potekao od grčkog naziva za ćilibar. Ovaj neobični materijal nije slučajno povezan sa elektricitetom, a njegova popularnost u antici je doprinela da se uoče njegove električne osobine.
Ćilibar je odavno poznat i još u praistoriji je korišćen kao nakit. To je žuta i crvenkasta smola koja se fosilizovala. Tako stvrdnuta, predstavljala je dragocenost u ranim ljudskim kulturama i prvim civilizacijama.
Stari Grci su za ćilibar koristili reč „elektron“. Prema ovom nazivu prenosioci unutar električnog polja nazvani su elektroni, a sam naboj dobio je ime elektricitet.
Naravno, bilo je i drugih naziva za ovu pojavu, kao što su humor, flogiston, vitrijum ili efluvijum. Tokom hiljadu godina duge istorije istraživanja elektriciteta, menjala se i ideja o ovoj pojavi.
Tales iz Mileta je u 7. veku pre nove ere prvi ispitivao ćilibar zbog njegovih čudnih svojstava. Naime, kad se ćilibar protrlja krpom, on tada privlači i podiže paperje i komadiće papira. Sličnu pojavu uočio je i Tales, ali nije mogao da objasni šta se to sa ćilibarem dešava.
Kasnije, sa otkrićem kompasa i razvojem nauke o elektromagnetizmu, sve više mislilaca smatra da je elektricitet neka vrsta fluida.
Pravu prirodu električnog fluida detaljno objašnjava američki naučnik, izumitelj i narodni vođa Bendžamin Franklin (1706–1790), koji navodi da naelektrisanje može biti negativno i pozitivno. Takođe, on prvi formuliše i poznati zakon o održanju naelektrisanja.
No, Franklin je posebno poznat po tome što je otkrio i objasnio električnu prirodu munja.
Zaintrigiran fenomenom munje, Franklin se 1752. godine potpuno posvetio tom pitanju. Prodao je svu svoju dotadašnju imovinu, štampariju, almanah i časopis, kako bi se bavio eksperimentima sa elektricitetom.
Elektricitet koji se sakuplja na površinama oblaka stvara jako električno polje između zemlje i oblaka. Kada dođe do promene u jonizovanosti vazduha, otvara se kanal kroz koji od oblaka ka zemlji protiče struja velike jačine. Ovo električno pražnjenje praćeno je jarkim bljeskom i prodornim zvukom, a naziva se grom.
U svom čuvenom ogledu puštao je zmaja sa oštrim metalnim vrhom kako bi uhvatio munju i ustanovio njenu prirodu. Zmaj je bio vezan vlažnim kanapom koji provodi elektricitet, a na dnu se nalazio metalni ključ.
Franklin je svoj opasni eksperiment izveo uz velike mere opreza. Zmaja je puštao uoči nevremena, pri čemu je stajao zaklonjen vratima i ispod nadstrešnice, a vlažni kanap je držao svilenim koncem koji ne provodi struju.
Popularna slika u kojoj Franklin lovi munju na livadi, dok oko njega seva je pogrešna, pošto bi u tom slučaju nesumnjivo poginuo od udara groma, kao što se to desilo sa Rihmanom, naučnikom koji je pokušao da ponovi ovaj ogled. Pri eksperimentu, ključ na dnu kanapa je varničio što je pokazalo da je munja električni fenomen.
Nakon što je Franklin ustanovio da se naelektrisanje održava, njegova istraživanja je nastavio engleski naučnik Džozef Pristli, koji je uočio zavisnost električne sile od količine naelektrisanja i rastojanja.
(S.B.)
