JEZIK KOJI JE DRŽAVA

JEZIK KOJI JE DRŽAVA

(Povodom praznika državnosti) Samo godinu dana nakon sloma Karađorđeve bune, 1814. godine – u Beču, gde su mesecima unazad pristizale tadašnje izbeglice iz Turske – u štampariji izvesnog Joana Širera pojavljuje se knjižica na 106 strana (plus lista prenumeranata) naslovljena Pismenica serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisana.

Ovo delo, posvećeno arhimandritu Milentiju Nikšiću iz manastira Feneka, objavljuje dvadesetsedmogodišnji ustanički pisar koji je na korici Pismenice potpisan kao Vuk Stefanović Srbijanac (tek u narednim knjigama potpisivaće se porodičnim imenom Karadžić).

Vuk je stigao u Beč godinu dana ranije, hladnog novembarskog jutra 1813. godine. Doputovao je iz Zemuna, gde je započeo svoje izbeglištvo kao samouki begunac, deo srušenog režima prve slobodne srpske „države“ koja je nastala deceniju ranije, kao plod Prvog srpskog ustanka, podignutog na Sretenje još 1804. godine. Trenutak je tragičan, kao i mnogi u istoriji Srbije. Dogodio se nacionalni poraz, Karađorđeva buna je sada sasvim propala, a svaka nada u oslobođenje doživela je krah.

Uz nešto ušteđevine, Vuk će prezimiti u kući Stefana Živkovića i rođake Savke. Nastaniće se potom u delu Beča oko Landštrasea gde će, mada je menjao adrese, boraviti celog života. U Vukovo doba to je bilo trgovačko predgrađe, a danas spada u širi centar.

Na fotografiji se vidi bronzani spomenik koji je Vuku u čast podignut na adresi Razumofskigase 22, u ovom delu grada. Ispred kuće sa niskim ovalnim ulazima i drvenim vratima, prelomljene u lakat tako da opasuje skver, danas se nalazi mali park, koji je deli od kolovoza i ostatka ulice. Ovde stoji Vukova bista, dok kraj nje u mimohodu prolaze stanovnici Beča, sasvim nesvesni ko je bronzani čudak u žbunju, koji, prekrštenih ruku i dugih metalnih brkova, oslonjen na bronzane knjige i rukopise, mrko gleda u daljinu.

Dva veka ranije, Vuk je u ovom gradu jednako bio stranac, izgnanik sa fesom na glavi, koji sa štulom lagano korača do Štefandoma. Nasukan u tuđini, Vuk iz nekog razloga ipak jasno vidi duh epohe. U Beču otkriva da rastrojstvo nije samo njegovo, niti samo srpsko – u osvit romantizma, oseća se vrenje u brojnim kulturama Evrope, ispoštenih u ratovima sa Napoleonom.

Prirodno, u središtvu Imperije, Vuk se susreće i sa zemljacima koji uz Srbe iz Ugarske, kao i danas, predstavljaju značajnu zajednicu u Beču. Jedan od njih je u to doba mladi Dimitrije Davidovič, lekar i diplomata koga će istorija potom zapamtiti kao prvog srpskog novinara i svakako, kao tvorca prvog srpskog Ustava.

Davidovičev moderni, „belgijski“ Ustav još je jedan propali poduhvat započet na Sretenje, koji će biti na snazi u Miloševoj Srbiji u vrlo kratkom periodu tokom 1835. godine, dok ga knez, pod pritiskom evropskih sila, ne bude ukinuo kao previše revolucionarnog. Moglo bi se reći kako moderna Srbija dan svoje državnosti slavi 15. februara, na religiozni praznik Sretenje, kako bi obeležila ne jedan, nego dva propala istorijska projekta. No, njihove dugoročne posledice zapravo jesu stvarni temelji državnosti.

Jedna od tih posledica retko se sagledava kao rezultat propasti Karađorđeve Srbije – okolnost Vukovog izbeglištva i dolaska u Beč, susret sa Davidovičem i ono što je usledilo potom, predstavljaju male, ali prelomne događaje bez kojih ne bi bilo ne samo moderne države Srba, nego ni njihovog jezika i kulture.

Rođen dve godine nakon Vuka, u Zemunu 1789, Davidovič takođe dolazi u Beč 1813. iste godine kad u njega stiže Vuk. Nakon školovanja u Zemunu, Pešti, Kežmarku i Sremskim Karlovcima iz kojih je izbačen zbog pogrdnog teksta o jednom od profesora, Davidovič dolazi da studira medicinu.

Međutim, Dimitrije Frušić, koga je poznavao još od školovanja u Pešti, poziva ga da zajedno osnuju novine. U ovom poduhvatu, Frušić i Davidovič ne uspevaju da dobiju saglasnost policijske uprave, ali pišu caru, dobijaju dozvolu i osnivaju „Novine serbske“, prve novine na srpskom jeziku.

Prvi tiraž štampaju 1. avgusta 1813. u dvesta primeraka. Njihove novine imaju pola tabaka, osam strana, izlaze svakog dana sem vikendom. Pod pritiskom cenzure, uglavnom se sastoje od evropskih vesti. Kako vremenom austrijska cenzura slabi, Davidovič sve više objavljuje vesti koje se tiču zbivanja u Srbiji.

Tako će se sa „Novinama Srbskim“ povezati i Vuk Karadžić. On će pkušati da u tek osnovanim novinama objavi jedan tekst o slomu ustanka u Srbiji. Odlukom cenzure, tekst nije objavljen, ali je došao u ruke carskog cenzora Jerneja Kopitara. Mada sam nije dozvolio štampanje, oduševljen stilom i narodnim jezikom, Jernej će potražiti mladog autora novih novina i Vuka potom navesti da se bavi narodnim jezikom.

U to doba, kulturom Srba dominira književno-jezička paradigma sa nestalnom azbukom od 44 slova i jezikom koji neprekidno mutira, a o kome danas učimo kao o jednoj, u najmanju ruku haotičnoj smeši ruskog, crkvenoslovenskog i narodnog govora. Istovremeno, ugledna imena kao što su Sava Tekelija, Pavle Solarić i Atanasije Stojkovič, u svojim delima svako malo uvode nove jezičke standarde, stvarajući na kraju potpunu zbrku.

Upravo pod uticajem Kopitara, Vuk se upušta u smeo poduhvat, čak smeliji od Davidovičevimh novina – pisanju Pismenice, prve gramatike sprskog narodnog jezika. Štampana i pisana uporedo sa prvom Vukovom Pjesnaricom, Pismenica niče na temelju neuspelih reformi srpskog jezika (među kojima je Vukovoj najbliža ona u kojoj se okušao Savo Mrkalj) nudeći nešto sasvim novo i sasvim jednostavno – zaista doslovnu primenu Adelungovog pravila „piši kao što govoriš“.

I mada će tek 1847. biti slavljena kao pobeda narodnog jezika, 1868. kao godina kad će zvanično biti prihvaćen u Srbiji, Pismenica kao prva gramatika narodnog jezika označava stvarne temelje moderne srpske kulture.

Osnovni program dat je u njoj brzo i lako – već na strani 9, nakon što je sažeto i jasno objasnio zašto je tako mnogo znakova u tadašnjoj bukvici slavenoserbskog jezika potpuno nepotrebno, Vuk predstavlja novu, reformisanu azbuku (u tom trenutku sa 29 slova, bez slova dž), a potom i novi, narodni jezik, koji će izrasti u ovaj kojim danas govorimo, pišemo i mislimo.

Eksperiment doslovne primene Adelungovog pravila nije ostao samo na uzbudljivom enciklopedijskom podatku da je srpski jezik praktično jedini na svetu u kom se zaista i piše kao što se govori. Ako se može načiniti takvo poređenje, jezik iznikao iz Pismenice je kao i njegov tvorac, jezik izbeglica, snalažljiv i samostalan.

Vukov, srpski jezik pokazao se kao neočekivano bogat i moćan, kao jezik koji je u skučenim okvirima Balkanskog poluostrva sabrao tradicije više nacija i postao jedna od naših najvećih, trajnih tekovina. Jezik koji je, sam po sebi, država.

(S.B./ Po motivima serije novinskih priloga o Vuku od istog autora)

—–
Foto: S. Bubnjević