KAKO ČITATE REČI?

KAKO ČITATE REČI?

Da li prepoznajete Nuaku korz prčie? Da li vidite rkoz ova slova?

Ne morate imati disleksiju, sindrom poremećaja čitanja, da biste u kucanju pogrešili redosled ili izostavili slovo, ali ako tom omaškom niste stvorili neko novo, očiglednije značenje, većina ljudi će sa lakoćom pročitati ono što ste napisali. Uostalom, praktično nema teksta, a ni knjige, ma kako dobro bili lektorisani i korigovani, u kojoj nema kakve štamparske greške, a ipak, sasvim se jasno čitaju.

To je zato što tokom čitanja reči najverovatnije ne otkrivamo po konkretnim slovima koje sadrže, nego ih vidimo kao prepoznatljive celine, reči koje poznajemo po tome kako izgledaju. U neuro naukama se ustaljeno smatra da prilikom čitanja, a to je bez sumnje jedan od najzahtevnijih poslova koje mozak obavlja (i obavlja ga brzo i besprekorno), naše oči nisu fokusirane na svako pojedinačno slovo, već na cele reči.

„Studije pokazuju da su prvo i poslednje slovo reči najvažnije u određivanju njenog oblika“, kaže britanski neuronaučnik Danijel Glazer, direktor Naučne galerije na Kings koledžu u Londonu. Kroz popularne članke u Gardijanu on neprekidno objašnjava da kada se reči čitaju slovo po slovo, „obrada podataka“ traje dugo i kako je time mozak previše opterećen, teško mu je da pronikne u smisao teksta, dočara slike i samu priču.

Umesto slova pri čitanju prepoznajemo opšti oblik reči ili celih fraza, tako da brzo prolazimo kroz tekst. Zbog toga lako možete pročitati i odmah razumeti da ovde piše kako ouv i dgrue pčire mžetoe čtiatti i na nuakarkorzrprcie.rs.

Sa druge strane, u ranom srednjem veku, mahom zbog manjka papira, rukopisi su pisani tako da nije postojao razmak između slova, pa se reči nisu mogle lako prepoznavati. Zato se i smatra da je u tim uslovima bilo nemoguće razumeti tekst ako se on ne čita naglas (a da je čitanje u sebi postalo masovno tek u novom dobu).

Kako, međutim, mozak to uopšte radi? Raširena je hipoteza da u kori velikog mozga, u zoni poznatoj kao fusiform gyrus postoji jedna funkcionalna regija koja je označena kao VWFA. Ova skraćenica potiče od naziva visual word form area (VWFA) i označava oblast gde se formiraju reči od slika. Osim prepoznavanja reči, ovaj deo mozga je zadužen i za procesiranje dubljeg razumevanja značenja reči, a zabeleženo je i da ljudi sa oštećenjima ove zone mozga često imaju disleksiju.

Postojanje oblasti VWFA je kontroverzna moderna hipoteza, koja je pritom teško objašnjiva evolucijom. Čovek čita tek nekoliko hiljada godina i teško je razumeti kako je za tako malo vremena (u odnosu na starost vrste od bar 100.000 godina) mozak evoluirao toliko da čitava regija bude specijalizovana za čitanje. Zato se smatra da je u prošlosti ova oblast imala neku opštiju ulogu, za prepoznavanje raznih važnih stvari, ali da je danas mozak koristi za čitanje.

Britanski neurolozi Keti Prajs i Džozef Devlin su 2003. sproveli uticajnu studiju kojom su pokazali da funkcionalni snimci skenerom ne potvrđuju postojanje jedne VWFA oblasti, kao i da je „oblast mozga zadužena za čitanje“ samo mit. Uprkos tome, hipoteza nije odbačena, a danas je rašireno uverenje da VWFA postoji, ali da zauzima različito mesto i zapreminu kod različitih ljudi.

S.B.

—–

Ilustracija: Depositphoto/Vicnt2815