ŠTA JE ŽIVOT?

Džeremi Ingland ima 35 godina, živi u Bostonu u SAD i svetski je poznat doktor fizike. On nije nekakav propovednik ili dobroćudni umobolnik sa konačnim odgovorom na pitanje šta je život, već obrazovani vunderkind koji je pohađao Harvard, doktorirao na Stenfordu, radio na Oksfordu i Prinstonu, a danas izučava fiziku živih sistema i predaje na slavnom MIT-iju u Bostonu. I, čini se, ima odgovor na baš to pitanje.

Kako pišu novine u dalekom Izraelu, Ingland je i ortodoksni Jevrejin, ali se pre par godina proslavio svojim provokativnim argumentima koji su potekli iz statističke fizike, a koji možda objašnjavaju poreklo i nastanak života. Mada ima raznovrsnih pristupa, sa tim pitanjem se nije previše odmaklo još otkako je 1952. izveden slavni Juri-Milerov eksperiment sa dobijanjem organskih iz neorganskih jedinjenja u laboratoriji. Uglavnom se sve vrti oko još uvek nedokazane hipoteze o primordijalnoj supi i debate o čudovišnoj slučajnosti koja se jednom u dubini okeana desila grupi atoma tako da su najednom postali život.

Džeremi Ingland ima drugačiji ideju – da život kao fenomen nije jedinstvena slučajnost, već je neizbežna posledica fizičkih zakona. „Ako uzmete neku tamo, bilo koju, slučajno izabranu grupu atoma i osvetljavate je svetlošću dovoljno dugo, ne bi trebalo da se iznenadite kad dobijete biljku“, kaže novinarima i mada, naravno, to ne misli doslovno, Ingland pokušava da ukaže kako stvar sa životom ne počiva na nekom specijalnom trenutku, već na postojanju mehanizma koji nežive atome pre ili kasnije organizuje u živi sistem, ako su neprekidno izloženi spoljnom izvoru energije (sunčeva svetlost) i nalaze se u toplotnom rezervoaru (okean).

Inglend je 2013. privukao veću pažnju popularnih časopisa kao što je Scientific American nakon što je objavio jedan rad u oblasti statističke fizike o živim sistemima, da bi o njemu narednih godina počelo puno da se diskutuje, pa da se čak poredi sa Čarlsom Darvinom. Inglandova hipoteza izaziva provokacije sama po sebi, kao i svaki naučni pokušaj da se odgovori na pitanje šta je život. No, ova ideja privlači i nešto ozbiljnije kritike, u okviru napada na inače neodrživu, dvadesetovekovnu, pozitivističku ideju da se baš sve može objasniti fizikom. U šta fizičari, mada to nije lepo reći u društvu, uglavnom i dalje intimno veruju.

Kako god, prvo pitanje koje treba postaviti povodom Inglandove ideje jeste kakva je razlika između živog i neživog. Sa stanovišta fizike, jedan živi sistem kao što je na primer ćelija sa ugljenikovim atomima i jedan neživi sistem se razlikuju prema tome kako se nose sa Drugim principom termodinamike, odnosno prema načinu na koji zadržavaju i oslobađaju energiju. Ne ulazeći u konkretne termodinamičke procese, očigledno je da živi sistemi to (po sebe same) čine na efikasniji način.

Imajući to u vidu, Ingland je uz dosta finog računa i formula iz statističke fizike pokazao da će se grupa atoma koja je pod dejstvom spoljne sile i nalazi se u toplotnom rezervoaru re-struktuirati tako da efikasnije zadržava i oslobađa energiju i tako postati – nalik živom sistemu. Time je došao do hipoteze da se grupa atoma i molekula može samoorganizovati da bude živa kako bi efikasnije apsorbovala i oslobađala energiju. I da to nije ništa posebno, već nešto sasvim inherentno fizičkim zakonima.

Sasvim jednostavno, i stoga čudesno. Kao život, uostalom.
[S.B.]