TRAGOVI EKSPERIMENATA SA DUŠOM

U samom centru prestonice, u podzemlju ispod Platoa Filozofskog fakulteta, nalazi se arsenal instrumenata od značaja za istoriju svetske psihologije, koji se sticajem zanimljivih okolnosti našao u Beogradu. Moglo bi se, na prvi pogled, pomisliti da se radi o nekakvoj izložbi starinskih sprava za mučenje, uredno poređanih u lepe galerijske vitrine. No, sprave iz vitrina pripadaju Laboratoriji za eksperimentalnu psihologiju, a zbirku čine stari psihološki eksperimenti za koje je vezana sasvim neverovatna priča.

Naime, na Univerzitetu u Lajpcigu, koji je i danas važan evropski centar za istraživanja u psihologiji, pre tačno 140 godina nastala je nova nauka o ljudskom duhu koja se u mnogome oslanjala na fiziku, fiziologiju, matematiku i medicinu – eksperimentalna psihologija. Prvu laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju tu je osnovao nemački psiholog Vilhelm Vunt 1879. godine. Njen nastanak označio je začetak moderne psihologije kao sasvim izdvojene nauke.

U Vuntovoj laboratoriji u Lajpcigu – koja se ubrzano razvijala i rasla – prvih godina ponajviše su izvođeni vizualni i akustički ogledi. Primera radi, na instrumentima su mereni intenziteti oseta, i to tako što su aparati proizvodili ravnomerne i precizno merljive čulne draži. Eksperimentisano je sa zvukom, bojama, svetlom, merena je brzina reakcije na draži, ispitivani su pokreti grkljana i izvođeni su brojni drugi eksperimenti. Većinu neobičnih aparata koji su korišćeni za ove eksperimente, konstruisao je mehaničar Vuntovog instituta E. Cimerman. Njegove aparature su uglavnom bile unikatni primerci razvijani i izrađeni u Lajpcigu. U prvih 30 godina rada Vuntove laboratorije, kako se navodi u monografskoj publikaciji “Čulo, um i mera” Aleksandra Kostića i Dejana Todorovića, objavljeno je više od 100 eksperimentalnih radova koji su imali veliki uticaj na dalji razvoj psihologije. Mnogi od Vuntovih studenata kasnije su postali poznati psiholozi koji su, raštrkani na različite strane sveta, širili Vuntove ideje i metod.

„Za potrebe laboratorije izrađeni su za to vreme napredni instrumenti kojima je Vunt merio kako se fizička realnost prevodi u našu psihičku. Naši studenti odlazili su na ’hodočašće’ u Lajpcig, kako bi obišli mesto na kom je nastala eksperimentalna psihologija, ali tamo se nije moglo videti mnogo šta osim Vuntovog neobičnog radnog stola za kojim je Vunt stajao dok radi“, kaže u razgovoru za „Nauku kroz priče“ dr Kaja Damnjanović, saradnik u Laboratoriji za eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakulteta. „Malo ko je mogao da pretpostavi da se veći deo Vuntove laboratorije – onaj koji najbolje svedoči o psihologiji tog vremena – sve vreme nalazio u Beogradu“.

Naime, na Odeljenju za psihologiju decenijama su stajali stari naučni eksperimenti za koje se verovalo da su u Beograd stigli kao nemačka reparacija posle Prvog svetskog rata, ali se ništa konkretnije nije znalo. Pedesetih godina prostorije Odeljenja bile su u Takovskoj ulici, i u tamošnjem kabinetu profesora Baje Bajića bilo je čak 60 takvih instrumenata, od kojih je 40 – kasnije je otkriveno – napravio Vuntov mehaničar Cimerman. Šezdesetih godina, profesor Bajić otišao je u penziju, a veći deo eksperimenata bio je inventarski otpisan i umalo odnet na otpad.

Međutim, kada se 1974. godine Odeljenje za psihologiju selilo iz Takovske ulice na današnju adresu, profesor Predrag Ognjenović je instrumente pažljivo preneo u tek osnovano Odeljenje za psihologiju, tj. u Laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju na sadašnju lokaciju. Čak i tada uređaji su psiholozima delovali zbunjujuće – neki su bili sasvim nepoznate namene. Mnogima su nedostajali delovi, a neki su bili zarđali i u lošem stanju. No, njen značaj je prepoznat i devedesetih godina zbirka je dobila status kulturnog dobra o kom se stara država.

Kako navodi Aleksandar Kostić u pomenutoj knjizi “Čulo, um i mera”, u trag istoriji ovih aparatura ušao je sasvim slučajno, pošto je u biblioteci Odeljenja za psihologiju, u legatu profesora Borislava Stevanovića, pronašao katalog Cimermanovih i Dilovih eksperimenata – u to vreme oni su bili vodeći proizvođači naučne opreme u Evropi. Katalog je bio poslat oko 1930. godine na Stevanovićevu adresu. Upoređujući eksperimente iz kataloga i one iz zbirke Odeljenja za psihologiju, Kostić i Todorović su konačno uspeli da otkriju namenu većine eksperimenata.

U Arhivu Srbije, pretražujući dokumentaciju o ratnoj reparaciji, Todorović zatim otkriva novi trag: pismo profesora Borislava Stevanovića napisano 1. januara 1931. godine upućeno dekanu Filozofskog fakulteta u kom moli da se na ime reparacije nabave psihološki instrumenti u vrednosti od 4994 rajhsmarke. Stevanović je u pismu naveo brojeve instrumenata iz Cimermanovog kataloga čime je nedvosmisleno utvrđeno da je njegova namera bila da osnuje i opremi psihološku laboratoriju. Ispostavilo se da je samo deo instrumenata sa Stevanovićevog spiska nabavljen na ovaj način, kako je on i želeo, dok su ostali instrumenti iz beogradske zbirke očigledno nabavljani naknadno, od drugih proizvođača.

“U Zbirci se trenutno nalazi šezdesetak instrumenata koji pokrivaju različite oblasti eksperimentalne psihologije”, navodi se u knjizi “Čulo, um i mera”. “Zajedno sa knjigama i časopisima iz XIX i s početka XX veka koji se nalaze u biblioteci Odeljenja za psihologiju oni čine celinu, na osnovu koje je moguće rekonstruisati jednu psihološku laboratoriju s kraja prošlog i početka ovog veka. Pronicanje u način rada instrumenata, njihova konstrukciona rešenja i način izrade daju nam uvid u duh jedne epohe, ali nam govore i o počecima psihologije kao empirijske nauke i njenim standardima. Kroz instrumente naslućujemo način razmišljanja naučnika s kraja prošlog veka, čujemo ih kako postavljaju pitanja i rešavaju probleme. Ako ih pažljivo oslušnemo videćemo da nam kazuju uvek istu priču o avanturi traganja i uzbuđenju otkrivanja”, piše profesor Aleksandar Kostić.

Fotografija prikazuje neke od instrumenata iz ove zbirke koja će prvi put biti otvorena za javnost tokom skupa Emprijska istraživanja u psihologiji, a potom će stručna vođenja biti organizovana dva puta mesečno.

M.Đ.

—–

FOTO: Laboratorija za eksperimentalnu psihologiju