ZAŠTO RASE NE POSTOJE?

Možda niste znali, ali podela ljudi na rase u modernoj biologiji – ne postoji. Ovo pitanje je, zapravo, primer kako jedna naoko očigledna teza (koju su naučnici uzaludno dokazivali više od dva veka) ne samo da opstaje, uporna, opšeprihvaćena i ukorenjenena, nego može da ima grozne i okrutne posledice – da podstiče ratove, socijalne i ekonomske podele, pogrome i čudovišne masovne pokolje – a da pritom uopšte nije tačna.

Moguće je da vas to ne samo iznenađuje, nego i blago nervira, pa ste je već pripisali „političkoj korektnosti“ savremenih istraživača, ali to zaista nije politička, nego genetička stvar. Ironija je da je rasna podela koja je „krvlju“ inspirisala tolike ideologije demantovana upravo „krvlju“ i naslednim materijalom. Ljudski geni, naime, uporno odbijaju da pokažu ikakvu rasnu različitost (kakva se sasvim jasno vidi kod drugih životinja).

Danas je, inače, opšteusvojeno gledište da je rasa, pre svega, socijalni konstrukt. Prema definiciji iz „Enciklopedije rase, etniciteta i društva“ Ričarda Šefera, rasa predstavlja grupu ljudskih bića sa sličnim fizičkim i socijalnim karakteristikama koje društvo generalno smatra različitim od drugih grupa.

Ovo postaje jasnije ako se pogleda današnji Brazil gde je ujednačena uzajamna mešavina ljudi poreklom iz Afrike, Evrope i Amerike „kreirala“ sasvim nove grupe. Na drugoj strani, poznata je priča o istorijskoj (veštačkoj) podeli stanovnika Konga u oblasti Velikih jezera na pripadnike rase Hutu i Tutsi. Podelu su uveli kolonijalni upravitelji, Belgijanci, a ona je ne samo postala socijalna stvarnost, nego je tokom sukoba u Ruandi izazvala jedan od najmonstruoznijih genocida u ljudskoj istoriji.

Ideja i potonja potraga za biološkom osnovom rase počela je krajem 17. veka, sa radovima francuskog lekara Franosa Bernijea. Kako se u to vreme Evropa upoznaje sa ostatkom planete, počeće sve veće interesovanje nauke za stanovnike novih svetova i pitanje rase. Jedan od najuticajnijih biologa svih vremena, Karl Line koji je utemeljio taksonomiju i razvrstao sav živi svet, podeliće ljude 1735. godine na četiri rase po „kontinentalnom“ ključu – Europaeus, Asiaticus, Americanus i Afer, tako da je svakoj od njih dodeljen i temperament (gde su Evropljani aktivni i radoznali, a Afrikanci lenji i bezbrižni).

Mada se čini očiglednim da se svakako taksonomski može razdvojiti autohtono stanovništvo u Skandinaviji od onog u centralnoj Africi, dalja potraga će pokazati da su svi ljudi ne samo deo iste vrste nego i iste podvrste Homo Sapiens Sapines.

U međuvremenu, antropološka istraživanja sa kraja 19. i početka 20. veka (koja su podrazumevala da su rasne razlike prisutne u genima iako to nije bilo moguće proveriti) dovela su do nesagledivih užasa. Između ostalog, u nacističkoj Nemačkoj poslužila su za usvajanje takozvanih Nirnberških rasnih zakona, progona i istrebljenja Jevreja, Slovena, Roma i drugih „nižih rasa“.

Pokazalo se, međutim, da razlike među grupama ljudi uopšte nisu utemeljene na genetici. Ma koliko bilo pokušaja da se pronađu pre (a i posle) dešifrovanja ljudskog genoma, sada je nesumnjivo da gena koji određuju rasu jednostavno – nema. Na ovo je još 1972. jasno ukazao Ričard Levontin, revolucionarni američki biolog, matematičar i evolucionista, koji je utvrdio da se čak 90 odsto genetičke varijabilnosti nalazi unutar jedne „rase“.

Kako je to moguće? Možda, dok ste u Beogradu i okolini, sebe vidite drugačijim od na primer „crnaca“ u Africi, ali ako se u istoj prostoriji nađete sa dve osobe A i B crne puti (koje nisu u srodstvu), fizičke razlike između vas i crnca A u odnosu na razlike između vas i crnca B neće biti veće nego između dva crnca A i B međusobno. Zato, ako bi okolnosti dozvolile, crnac A bi mogao da vas i crnca B proglasi članovima iste, na primer, be-ovske rase, jednako kredibilno kao što biste njih dvojicu vi nazvali crnom rasom.

Ispostavlja se, zapravo, da su na takvoj mogućnosti zasnovana brojna savremena „istraživanja“ porodičnog porekla i razni komercijalni projekti te vrste, gde vam na osnovu DNK utvrđuju u kom procenutalnom odnosu ste Srbin, Hrvat, Hutu ili Japanac. To pitanje je potpuno arbitrarno jer zavisi samo od toga kako grupu definišete unapred – na isti način bi se mogla naći veza vašeg DNK sa grupama koje su pravljene po drugom ključu i potom nazvane mesečari, hobiti, vilenjaci i dr.

Varijabilnost među jedinkama u ljudskoj vrsti, sva ta raznolikost u boji tena, visini, snazi i konstituciji, tolika je da je nemoguće zaista odrediti zajedničku genetsku osnovu za bilo koju grupu koju bismo nazvali nekom ljudskom rasom. Čovek je zato pravi praznik evolucije – sedam milijardi ljudi danas čini čitav svemir biološke raznolikosti. I nema osnova deliti ga.

Ilustracija koja prikazuje različite narode Azije štampana je u čuvenoj Nordijskoj porodičnoj knjizi, tradicionalnoj švedskoj enciklopediji koja je Izdavana od sredine 19. do sredine 20. veka. Slične ilustracije koje ukazuju na rasne karakteristike bile su u to doba svuda u svetu sastavni deo praktično svih enciklopedija i udžbenika antropologije.

S.B.

——

Ilustracija: G. Mützel – Asiatiska folk / Nordisk familjebok (1904), Bibliographisches Institut, Leipzig – Wikimedia Commons