SLATKI PLODOVI DOKOLICE

Dokolica (Ž) a) Vreme koje nije ispunjeno radom i radnim obavezama; slobodno, raspoloživo vreme: čitati novine u dokolici

b) nerad, besposlica, besposličenje; čamotinja: pucketati prstima iz dokolice – biti u dokolici bez posla, imati dosta slobodnog vremena
(Rečnik Matice srpske)

Iako joj je to osnovno značenje, dokolica ne pripada samo lenjivcima. U ovom veku stalne komunikacije, kretanja, stresa i kašnjenja sa obavezama, dokolica je postala privilegija manjine.

Zapravo, ne samo da je to privilegija manjine, već je i veština kojom je ovladao samo mali broj ljudi. Baš zato što živimo suviše užurbano, mir, tišina i nerad mnogima su neprijatni i gotovo neprirodni. Dokolica dozvoljava mozgu da se odmori od sortiranja i povezivanja informacija kojima ga zatrpavamo tokom celog dana, ali se i sam mozak tome opire.

Britanski filozof Bertran Rasel napisao je 1932. esej ”Pohvala lenjosti” gde objašnjava kako bi poslodavci mnogo više postigli ako bi skratili radnu nedelju na 4 sata dnevno. Radnici bi, smatra Rasel, bili više srećni, a manje nervozni, od čega bi poslodavac profitirao. Raselovi saveti ni danas, gotovo vek kasnije, nisu prihvaćeni. Kada se govori o dokolici, ona je uvek u suprotnosti sa radnom etikom.

Međutim, dokolica je oduvek bila upravo privilegija bogatih. Dobila je na ceni krajem 19. veka, doduše, samo u životima ondašnjih muškaraca. Plate su počinjale da rastu, a radna nedelja postepeno je skraćivana sa devetočasovnog na osmočasovno radno vreme. Uvode se i godišnji odmori i niču kuće za odmor, uz italijanski moto ”Dolce far niente” (slatka besposlenost). Nedelja postaje dan isključivo za odmor i zabavu.

Ako izuzmemo nekonvencionalne i ultramederne kompanije (naročito one iz Silicijumske doline) koje delimično jesu vođene Raselovom idejom o odnosu sreće i rada, čak i danas, krajem druge decenije 21. veka kult napornog i celodnevnog rada je vrlo živ. Dokolica, slobodno vreme i lenjost su izjednačeni.

Nemački naučni novinar Urlik Šnabel napisao je knjigu o dokolici u kojoj tvrdi kako je ljudima danas nužno vreme da budu u kontaktu sa sobom. Ono nam pomaže da uspostavimo unutrašnji kompas i kaže nam u kom pravcu da idemo.

O dokolici, po Šnabelu, najbolje možemo učiti od dece. Dok se igraju i zabavljaju, deca ne primećuju druga dešavanja oko sebe, ne razmišljaju o svrsi ili koristi koju iz dokolice mogu izvući nego se zabavljaju zabave radi. Takav uticaj na nas imaju šetnja, boravak u prirodi, izležavanje, posmatranje okoline…

Ali dokolica nije samo odmor za telo i um. To je trenutak kada pustimo da nam misli lutaju nesputano, prepuštamo se mašti i neopterećenom promišljanju. I baš u tom momentu dokolica postaje izvorište kreativnosti, inovacije i sreće.

Američki biznismen Džek Velč, koji je dve decenije bio na čelu giganta Dženeral elektrik usvojio je naviku da svakodnevno gleda sat vremena kroz prozor, odnosno da ne radi ništa. To je bilo njegovo vreme za pronalazak inspiracije, sagledavanje šire slike, udubljivanje u misli, kao i, smatrao je, očuvanje zdravlja.

Njegov recept isproban s kraja 20. veka sada, kao razumnu meru dokonosti, prihvataju mnogi čuveni biznismeni, pisci, umetnici i mislioci, otkrivajući ga i promovišući kao soptvenu tajnu uspeha. U međuvremenu, i neuronauke su podržale ovu teoriju objašnjavajući da su za produktivan rad i uspeh najvažniji odmaranje i san koji uključuje i dnevnu dremku.

U knjizi ”Nauka i umetnost besposličarenja” Endru Stjuart piše kako je hronična uposlenost štetna ne samo po mozak, kardiovaskularni sistem i zdravlje uopšte, te da uništava kreativnost, samospoznaju, emocionalnu dobrobit, društvenost. Brzo donošenje odluka dovodi nas u situaciju da se mozak opire bilo kakvom pažljivijem promišljanju o postupcima.

”Ne raditi baš ništa”, kazao je Oskar Vajld, ”je najteža stvar na svetu, i najumnija”.

(M.Đ.)

—–

Foto: Depositphotos/ababaka