TRAKA KOJOM JE OBLEPLJEN SVET

Кao što mnogi umesto „pasta za zube“ i dalje kažu „kaladont“, tako je i naziv „selotejp“ kod nas, ali i u Velikoj Britaniji i nekim drugim zemljama, postao generički – sasvim je poprimio opšte značenje i sada predstavlja naziv za svaku providnu lepljivu traku koje ima u većini domova. Tokom poslednje decenije brend je u vlasništvu kompanije Henkel.

Selotejp (Sellotape) je lepljiva traka osetljiva na pritisak čiji je sastav u osnovi celuloza. Služi za lepljenje, odnosno spajanje najrazličitijih materijala: papira, kartona, plastike, pa i metala, stakla, drveta… praktično bilo čega za bilo šta, u zavisnosti od situacije i mogućnosti.

Prvi proizvod nalik selotejpu pominje se još 1845. godine, kade je dr Horas Dej, hirurg iz Nju Džerzija, osmislio lepljivu traku osetljivu na pritisak tako što je nanosio prirodnu gumu na tkaninu i to koristio umesto današnjih flastera.

U dvadesetim godinama 20. veka lepljiva traka ušla je u masovnu proizvodnju. Naime, tada je u fabrici 3M osmišljen sličan proizvod na bazi gume kako bi se rešio danas naizgled banalan problem auto-industrije: prilikom farbanja delova u dve ili više boja, prelaz između dve boje često nije bio ravna linija. Naime, deo površine koji proizvođač nije želeo da ofarba u određenu boju zaštitio bi papirom, ali papir nije potpuno prijanjao pa bi često ivica propustila nešto nove farbe. Tada prelaz iz jedne boje u drugu ne bi bio ravna linija već bi delovao neuredno.

Selotejp su osmislili i dalu mu ime 1937. godine Кolin Кininmont i Džordž Grej. Njihova traka napravljena je od gumene smole koju su nanosili na celofan, providni materijal izrađen od celuloze. Кasnije, selotejp se proizvodio u južnom Londonu u fabrici u sastavu „Dikinson Robinson grupe“, koja je bavila proizvodnjom papira i pakovanjem. Tokom Drugog svetskog rata selotejp je masovno korišćen za lepljenje stakala kako bi manje pucalo i kao se ne bi rasipalo, a danas je ovo neizostavna sitnica koja ide uz svaki radni sto.

M.Đ.

—–

Foto: Depositphotos/gdolgikh

Ovu i druge priče možete čitati i na www.naukakrozprice.rs

*Verzija ovog teksta istog autora prvobitno je objavljena na sajtu Elementarijum.