USTANAK GLADIJATORA

Ratnička plemena Samnita s prostora današnje južne Italije oko 290. godine p.n.e. postala su deo Rimske Republike, a sa njima je u Rim stigao jedan sasvim novi običaj – borbe gladijatora.

Među Samnitima gladijatori su bili deo obreda sahranjivanja. Ta tradicija se nastavila – zabeleženo je da su gladijatorske borbe u Rimu prvi put održane 264. godine p.n.e. na sahrani Decima Junija Bruta kada su nastupila tri para gladijatora.

„Popularnost krvavih borbi raste, sudeći po tome što pedesetak godina kasnije pogrebnu ceremoniju Emilija Lepida uvećava 44 gladijatora“, piše Aleksandar Ćirić u knjizi „Igre u Olimpiji“ (Vreme knjige, 1996. godine).

Rimska aristokratije, navodi Ćirić, u početku je bila rezervisana prema ovakvim spektaklima, za razliku od običnih građana. Zato su vekovima gladijatorske borbe bile samo deo javnih igara i za njih nisu građeni posebni amfiteatri.

Tokom narednih decenija, uloga rituala sa gladijatorima postepeno se gubila – sahrane su postajale banketi na kojima se građanima delila hrana, a igre i borbe desetina gladijatora trajali su danima.

Cezar je na primer, odmah po stupanju na vlast, u čast i povodom smrti svog oca (koja se dogodila 20 godina ranije) organizovao borbu 320 gladijatora odevenih u srebrne oklope. Pobedu nad Dačanima Trajan je slavio 123 dana, a u borbama je učestvovalo 10.000 gladijatora i stradalo je 11.000 životinja.

„Gladijatori su za borbu obučavani u posebnim školama koje su držali bogati pojedinci ili profesionalni menadžeri: u prvom slučaju moglo se raditi o onima koji su organizovanjem borbi sticali politički uticaj, u drugoj o posrednicima koji su obezbeđivali gladijatore za nastup na javnim igrama“, navodi Ćirić, dodajući da su usluge takozvanih lanista, učitelja borbe, po pravilu bile skupe.

Gladijatori su u školama trenirani mukotrpno. Imali su posebnu ishranu koju je nadzirao lekar, zatim masaže, tretmane u toplim i hladnim kupatilima, bili su bogato nagrađivani, ali istovremeno su živeli zahvaljujući milosti vlasnika škole koji je imao pravo i da ih ubije. Postojala je hijerarhija među gladijatorima koja je podrazumevala i različito oružje – mačevi, mreže, bodeži, laso… Posle pohoda na Britaniju Cezar je uveo dvokolice u borbe gladijatora zbog čega su one, u još većoj meri, postale spektakl.

Borba se završavala smrću, osim ukoliko publika – nekoliko desetina, do nekoliko stotina hiljada ljudi, nije odlučila da poštedi gubitnika. Poznati gladijatori su slavljeni kao hrabri sportisti, ali kasnije postaju i politički činioci, sredstvo trgovine i uticaja. Zato su i mnogi rimski vladari želeli da se oprobaju u areni, naravno uz sve mere predostrožnosti tako da nije zabeleženo da se ikom od njih tom prilikom nešto loše dogodilo. Najfanatičniji u tome je bio omraženi Komod, sin Marka Aurelija, koji je redovno izigravao gladijatora, a navodno je izazvao strašan gnev ljudi kad je s bezbedne udaljenosti samo u jednom danu ubio 100 lavova.

U vreme Cezara, Senat je ograničio broj gladijatora koje su pojedinci mogli držati upravo zato što je ondašnji ustanak robova pod vođstvom Spartaka, koji nije mogao biti ugušen tokom dve godine, počeo baš u gladijatorskoj školi iz Kapue.

Gladijatorske borbe organizovane su vekovima, ali sa usponom hrišćanstva one gube na sjaju i značaju. Konstantin Veliki je 325. zabranio borbe i odlučio da ubuduće oni koji zbog svog nedela treba da postanu gladijatori, umesto toga budu poslati u rudnike, gde će za zlodela platiti bez prolivanja krvi.

Međutim, sama zabrana ipak nije bila kraj gladijatorima, pa je još nekoliko careva Zapadnog Rimskog carstva pokušalo isto. Monaha Almahiusa (Sveti Telemah) je, u pokušaju da prekine borbu gladijatora, rulja u rimskom amfiteatru kamenovala do smrti. Ovaj događaj bio je povod za cara Honorija da ponovo zabrani gladijatore, a nakon njega to je učinio i Valentinijan III. Sa raspadom Zapadnog Rimskog carstva konačno je nestala i ova krvava tradicija.

M.Đ.

—–

FOTO: Slika „Pollice Verso“ (palac na dole), ulje na platnu, Žan Leon Žeroma iz 1872. godine