UTOPIJA ZA REALISTE

Da li će život u budućnosti biti lakši? “Hajde da počnemo sa lekcijom iz istorije: u prošlosti, sve je bilo gore. Tokom 99 odsto svetske istorije, 99 odsto čovečanstva bilo je siromašno, gladno, prljavo, uplašeno, glupo, bolesno i ružno”, piše tridesetogodišnji holandski istoričar Rutger Bregman, silno proslavljen kao zagovornik univerzalnog dohotka, 15-časovne radne nedelje i otvaranja granica.

Ako ne mislite na prošlost na ovaj sumoran Bregmanov način, a razmišljate o budućnosti, mala je verovatnoća da ćete u njoj videti takvu utopiju – suočeni sa realtivnošću užitka, navikli smo da mislimo kako svet postaje sve gore, sve neprijatnije mesto. Pesimizam je inherentan modernoj kulturi. Uprkos tome, Bregman, koga nazivaju “najistaknutijim mladim misliocem na svetu”, tvrdi suprotno – po njemu, svet postaje sve bolje i bolje mesto.

Naime, po Bregmanu, ubrzani tehnološki razvoj tokom poslednjih 200 godina učinio je život drastično lakšim i prijatnijim i to – za milione ljudi. Brojnost ljudi se umnogostručila između ostalog i zato što su ljudi zdraviji, žive duže, kvalitetnije su odeveni, zaštićeni i informisani. Tehnologija nije samo uvećala dohodak, nego je olaškala i sam rad, pa čak i život u domaćinstvu.

Uporedo sa tim, vreme koje čovek provodi u radu se smanjuje – radna nedelja se značajno skratila u poslednjih dva veka, a po Bregmanovom mišljenju, zbog stvaranja dodatnog dohotka, radna nedelja u budućnosti će biti sve kraća i kraća.

I dok je Blez Paskal u 17. veku opisivao život kao “divoski talas suza”, dva veka kasnije, kad se indsutrijalizacija počela širiti svetom, britanski filozof Džon Stujart Mil smislio je kovanicu “jevanđelje dokolice”, navodeći kako je smisao tehnološkog razvoja i sticanja bogastva ništa drugo nego smanjenje rada, pa tako i skraćenje radne nedelje.

U jedno vrlo sumorno doba, usred velike depresije, tridesetih godina 20. veka – na predavanju u Madridu, nekoliko godina pred španski građanski rat – otac moderne ekonomije, britanski mislilac Džon Majnard Kejns predviđa upravo to: uprkos pesimizmu epohe, dalji ekonomski razvoj svet vodi samo ka jednom – kraćoj radnoj nedelji i ugodnijem životu sa više slobodnog vremena.

Ideja o budućem skraćenju radne nedelje u praksi se danas pojavljuje tu i tamo, mahom na levičarskim forumima i u ponekom sociološkom istraživanju. Neke kompanije, podstaknute sopstevnim, ali i OEBS-ovim istraživanjima, odlučile su i da okušaju sreću i pređu na poslovanje sa četvorodnevnom radnom sedmicom.

Vesti o ovim inicijativama govore da su zaposleni koji ne rade 40, nego 32 sata zadovoljniji i produktivniji, zbog čega njihova preduzeća bolje posluju. Mada je daleko od šire primene, o ovoj temi se prethodnog meseca razgovaralo čak i u simboličkom središtu globalnog liberalizma – na forumu u Davosu.

Moderni utopista Rutger Bregman veruje da je proces neumitan i da se stvar neće zaustaviti na 32 sata, nego će se nedelja smanjiti na 15 radnih sati. U knjizi koja ga je proslavila i postala svetski bestseler “Utopija za realiste” on prikazuje svet budućnosti kao mesto gde se radi kraće, gde su granice otvorene, a svi ljudi imaju garantovan osnovni univerzalni prihod.

Bregman smatra da se ovakve vizije danas čine “utopijskim”, ali da su u prošlosti jednako kontroverzne bile i ideje o emancipaciji žena, dekriminalizacije hemoseksualnosti i ukidanju ropstva.

S.B.

——

Ilustracija: Depositphoto/Vectorlab