VATRA BOGORODIČINE CRKVE

(U fokusu) Fotografija prikazuje detalj iz unutrašnjosti 850 godina stare katedrale Notr dam u središtu Pariza, koju je 15. aprila u večernjim časovima progutao plamen. “Na licu ove stare kraljice naših crkava, pored svake bore naći ćete uvek i kakav ožiljak. ‘Tempus edax, homo edacior’, što bih ja rado preveo ovako: vreme je slepo, čovek je glup”, piše francuski pisac Vikor Igo (1802-1885) u istorijskom dodatku slavnog romana “Bogorodičina crkva u Parizu”. “Čovek, umetnik i pojedinac gube se u ovim velikim građevinama kojima se tvorac ne zna; ceo ljudski um tu se ogleda i svodi. Vreme je arhitekt, narod je zidar.”

Naime, ova crvka baštini razna sećanja – na doba kad je prvi put odzvonila takozvana popodnevna zvona (koja se i danas zvone) u čast odbrane Evrope od Turaka u bici kod Beograda 1456. godine, takođe i kad je bila ulog u stogodišnjem ratu sa Englezima, poprište igri za francuski presto, pozornica potonjih verskih sukoba i pokolja, ali i jedna od žrtava Francuske revolucije.

I slavni roman posvećen katedrali – koji se po glavnom junaku, grbavom nesrećniku Kvazimodu naziva i “Zvonar Bogordične crkve” – Igo piše u jednoj od prelomnih godina francuske istorije. Nakon što su posle propasti revolucije i Napoleona, burbonski kraljevi deceniju i po iznova vladali Franuskom, Pariz se budi u revoluciji 1830. godine. U to doba, Igo, autor drama i popularnih romana, već je bio potpisao ugovor sa izdavačem, ali mesecima nije počinjao rad na romanu. Najzad, prve redove beleži 25. jula, da bi posle samo dva dana bio prekinut revolucijom.

Revolucija je mogla zauvek sprečiti nastanak ove knjige, koja je jedno od Igoovih najvećih dela, ali ipak, on se, pritisnut rokom na koji se obavezao, vraća pisanju. Kako je zapisao kritičar Dejan Miličić u pogovoru domaćem izdanju iz 1967. godine: “Kupio je bocu pastila i veliki vuneni triko, odelo zaključao, kako ne bi dolazio u iskušenje da izlazi, i sav se predao svom novom romanu”. Igo je završio roman 14. januara 1831. godine nakon samo četiri i po meseca “silovitog i munjevitog” rada.

Roman o katedrali i njenom grbavom zvonaru brzo postaje popularan širom Francuske, a zatim i u ostatku Evrope. Roman je probudio toliko interesovanje i za sam Notr dam da je ova katedrala do danas ostala najposećeniji turistički objekat u Francuskoj. “Кad bismo imali vremena da razgledamo s čitaocem jedan po jedan sve tragove rušenja na ovoj starodrevnoj crkvi, videli bismo da joj je vreme najmanje kvara nanelo, a ljudi najviše, naročito umetnici”, navodi Igo.

“Pre svega, da navedemo samo nekoliko glavnih primera, slobodno možemo reći da je teško naći nešto što bi, u posledu arhitekture, bilo lepše od ove fasade, na kojoj vidite, redom u isti mah, i tri portala u gotskome stilu, i čipkasti venac od dvadeset osam kraljevskih niša, i ogromnu ružu u sredini, sa dva prozora s jedne i s druge strane, kao đakon i hipođakon oko sveštenika, i visoku i tananu galeriju kitnjastih arkada, koja na svojim tankim stubovima nosi tešku platformu, i naposletku dve crne i masivne kule sa njihovim kapcima od škriljca, sve te skladne delove jedne veličanstvene celine, delove naslagane u pet džinovskih spratova, kako se razvijaju pred očima u gomili skladno, sa svim svojim bogatstvom u statuama, u vajarstvu i kamenorezu, koji tako lepo pristaje uz svečanu veličinu celokupne građevine”.

“To vam je, upravo, simfonija velikoga obima u kamenu; kolosalno delo jednoga čoveka i jednoga naroda, delo u isti mah i jednostavno i složeno, kao što su Ilijade i Romancera kojima je ona sestra; gorostasni proizvod svih udruženih sila jedne epohe, gde se na svakom kamenu na sto mogućih načina ističe mašta radnikova, koju je vodio genije umetnikov; jednom reči, to vam je ljudska tvorevina, silna i bogata kao tvorevina božanska, od koje kao da je prisvojila dvostruki harakter: raznolikost, večnost”, piše Igo.

Nakon što je 15. aprila veliki požar zahvatio katedralu, milioni ljudi širom sveta koji su pratili nesrećni događaj osetili su lični gubitak čak iako čuvenu crkvu nikad nisu posetili, što je možda i najpodesniije svedočanstvo o njenom značaju. Poput tolikih drugih mesta koja se smatraju simbolima ljudske civilizacije, ova katedrala je spomenik ne samo umešnosti gotičkih graditelja i simbol uzidizanja Grada kao središta slobodnog ljudskog duha u poznoj srednjevekovnoj kulturi, nego i memorija u kamenu.

S.B./M.Đ

——

FOTO: Pixabay/kirkandmimi