PRAPAMĆENJE

Autor: Milica Stojković*

—

PRIČE IZ MEDIJSKE LABORATORIJE “Nauka kroz priče” predstavlja uzbudljivu seriju tekstova – 23 uzbudljive priče inspirisane naukom koje je pripremila nova generacija autora, polaznika “Medijske laboratorije“, škole naučnog novinarstva koja je realizovana na Institutu za fiziku. Pročitajte više!

Jednoćelijski organizmi nemaju nervni sistem i mozak, ali pokazuju veštinu rešavanja problema i sposobni su za elementarne forme učenja. Da li to znači da postoji inteligencjia i kod ovako jednostavih obilka života?

Ovi organizmi, nazvani Slime mold, Prvobitno su svrstani u carstvo gljiva, jer svojim morfološkim karakteristikama podsećaju na njih. Međutim, detaljnijom analizom utvrđeno je da pripadaju carstvu protista, kao i amebe, praživotinje i niže gljive. U prirodi ih možemo naći u dva različita tipa organizacije: kao zasebne ćelije, ili u vidu želatinozne strukture tj. kolonije (plazmodijuma). Do sada je poznato oko 900 vrsta, a nalaze se uglavnom na uginulim delovima biljaka jer se hrane mikroorganizmima prisutnim u ovakvim sredinama.

Mogu da se kreću u potrazi za hranom obrazujući mrežu koja podseća na sistem krvnih sudova. Tom prilikom ceo organizam pulsira, skuplja se i širi, a intenzitet ovih kontrakcija zavisi od uslova sredine. Impuls koji se proizvede na jednom delu ogranizma prenosi se duž čitave površine, što podseća na prenos električnog signala kod neurona.

Prva ne tako tipiča osobina za jednoćelijske organizme koju oni poseduju jeste njihova sposobnost izuzetno brze adaptacije na nove uslove sredine. Na Hakodate Univerzitetu u Japanu 2015. godine, biolog Odri Dašitor i njen  tim, vršili  su eksperiment sa Slime Mold-om u kome su između kolonije i ovsene kaše, koja im je jedna od omiljenih namernica, postavili želatinozne mostove koji su sadržali njima ne tako omiljene supstance (kofein, so , kinin).

U početku bilo je potrebno deset sati da mold dođe do željene hrane, izbegavajući dodir sa štetnim supstancama, a nakom samo šest dana potpuno je ignorisao njihovo prisustvo. U daljem istraživanju ustanovili su da ovi organizmi imaju određenu sposobnost pamćenja, kao i međusobnog „učenja“. Isušili su dve kolonije, jednu koja je „naučila“ kako da izbegne so da bi došla do hrane, i drugu koja nema tu sposobnost.

Nakon godinu dana fiziološkog sna, u kontrolisanim uslovima, prvi izvor hrane sa kojim su došle u kontakt sadržao je velike količine soli. Prilagođena grupa je upešno prevazišla ovu prepreku i nastavila svoj životni ciklus, dok je druga uginula. Preživelu koloniju su istraživači podelili na više hiljada delova, i jedan od njih preneli na novi još uvek neprilagođeni plazmodium. Ustanovili da on već ume da se ponaša u slanoj sredini, jer je dobio informaciju od jedine ćelije koja je već „znala“.

Još uvek je nepoznat sam mehanizam razmene informacija i ova primitivna forama učenja, ali veruje se da na ove procese utiče citoskelet koji formira određene strukture i povezuje ih sa jezgrom. Da li tu leži i odgovor na pitanje kada i gde tokom evolucije se javlja prvi oblik učenja, razumevanja i saznanja?

—–

FOTO: Depositphotos

*Autorka je polaznica Medijske laboratorije, škole naučnog novinarstva koju je “Nauka kroz priče” organizovala u jesen 2018. godine na Institutu za fiziku u Beogradu.  Pročitajte Priče iz medijske laboratorije!